За време мога тромесечног боравка у Енглеској 1989. године, имао сам срећу да ми је у Лондону уприличен сусрет са једним од највећих живих православних духовника који мисионари већ више деценија у Енглеској – са митрополитом Антонијем (Блумом),
лекаром и теологом. Писац бројних књига из православне теолошке литературе, читаних радо од људи разног занимања, опитни „старац, нарочито када је реч о молитви (о којој је написао можда најбоље сво-је стране), православни литургичар (не заборављам једно вечерње уочи недеље и литургијску службу у недељу у Лондону, у Руској цркви, уз савршено духовно певање на руском језику чистих Енглеза и Енглескиња који су прешли у православље) – отац Антоније, коме је сада (1989), седамдесет пет година, не више тако доброг здравља, примио ме је као словенског
брата: топло, искрено, као да се одавно знамо, и остао са мном у цркви у којој станује, служи, ради, разговара, сат и по у разговору. Спремно је одговарао на моја питања, делимично унапред спремљена, делом састављена у току спонтаног и срдачног разговора. На моменте 75-годишњи старац неодољиво је деловао као неко ко је десет година млађи, погледа и израза којима складно допуњује чисто срце и бистар ум.
Шта мислите, владико, да ли је православним студентима па Београдском теолошком факултету, као и православним верницима уопште потребна настава из савремене динамичке, дубинске психологије, са елементима Фројдовог, Адлеровог и знатно више Јунговог, Франкловог, као и учења савремене персоналистичке психотерапеутске школе.
„Да, мислим да је оваква настава њима данас потребна. Савремена психологија, нарочито она спиритулистички оријентисана, на пример Франклова, коју сам нешто више читао од осталих, и која ми се учинила привлачна, не противречи у основи православном учењу. Да и не говоримо о потреби психотерапије и психотерапеута данас. Постоје душевно болесни људи који су били и који су и у болести остали религиозни, а којима молитва духовника помаже. Зашто?
Најпре, ако изузмемо светитеље, на пример, св. Серафима Саровског, или владику Николаја Велимировића у нашем веку, молитве нас осталих слабе су да стварно помогну. Бог је зато дао медицину и лекове, који, поред молитве, треба да буду увек употребљени када је у питању озбиљнија душевна болест. Постоје природне болести које треба лечити природним средствима. Када човек сломи ногу, природно је да
иде код ортопеда, зашто би душевна болест била нешто друго! Али, овакве болести треба лечити и разговорима. Зато је психотерапија корисна.
Како да разликујемо гласове демона од гласова нашег сопственог несвесног?
„Свети Серафим Саровски је говорио да је демон хладан, мрачан и неприступачан. Када сретнемо таквог човека, здравог наизглед, или већ болесног, можемо посумњати да је опседнут демоном. Али то није често случај. Већина гласова које човек чује нису
демонског, већ болесног порекла, тако је са већином халуцинација. Испричаћу вам један случај који сам могао годинама да пратим, и као лекар и као духовник. Реч је о познатом православном иконописцу Григорију Кругу, који је живео у Француској када сам и ја тамо био. Он се једном био озбиљно душевно разболео, халуцинирао је и грдио Бога најпогрднијим речима, иако је пре болести био осведочени православни верник. Када смо му саветовали лечење код психијатра и у болници, љутито је одбио. Пошто се стање погоршавало, морао је бити принудно смештен у болницу у којој је лечен електрошоковима. После лечења потпуно се опоравио, био је годинама
здрав, умро је када је имао осамдесет година, а његова вера, као и сликање икона, били су дубљи и зрелији после излечења. Никакав демон није у њему деловао, већ болест. На ђавола не делује ни електрицитет ни лекови. Због тога, можда, само код оних болесника, код којих никакво лечење не помаже, а није у питању наследна душевна болест – а тада опет искрсава низ тешких питања – можемо опрезно помишљати на опседнутост. Прелазим сада на једно сасвим друго питање.
Мислим да се сви можемо сложити да један, релативно кратак, људски живот није довољан за спасење. Шта мислите о идеји реинкарнације, као и о једној мисли светог Гргура од Нисе, која гласи: „Постоји у природи нужност да се бесмртна душа излечи и очисти се, ако то није учинила у земаљском животу, излечење ће се обавити у
будућим и потоњим животима.
„У идеји реинкарнације не могу да примим идеју ла индивидуална, самостална душа може да буде и у неком другом телу, а не у своме, једином. Како се то могу преносити искуства у другом телу, а да душа остане иста. Што се тиче св. Гргура од Нисе, он је за мене тежак теолошки писац, али не заборавите да ја нисам првенствено теолог. Захваљујући својој јакој вери, он је избегао. као следбеник Оригенов, да буде и сам осуђен. Мени је лично његова мисао коју сте цитирали блиска, чак ми је и сасвим природна, духовно посматрајући људски живот. Заиста је чудно да сличних мисли нема код светих отаца, али треба пажљиво ишчитати свете оце, верујем, да се и код других могу наћи сличне мисли. Човек се заиста после смрти бесконачно даље усавршава. Свакоме хришћанину који је доживео Бога као апсолутну љубав, пре-
тешка је помисао о вечној осуди и паклу. Па, ипак, таква осуда постоји, само што њу не изриче Бог људима. већ човек сам себи суди. Он је слободан да одбије опроштај и човека и Бога. Нећу заборавити једног мог пријатеља. човека веома јаке вере, који је за време рата у концентрационом логору мучен од Немаца. Када је опет био слободан, прво што ми је рекао било је: „Страх ме је за моје мучитеље, да ли ће моје молитве опроштаја бити довољне да се спасу!“ Овај човек није био ни мало поколебан у својој вери у логору, он се и тамо стално молио за своје прогонитеље, понављајући Христове речи са крста.“
Шта мислите, преосвећени, о исламу и Мухамеду, о ширењу и агресивности муслиманства данас. Од једног нашег познатог духовника чуо сам да је Мухамед био демонско биће.
„Не разумем довољно ислам, иако сам читао Коран јако се досађујући. Али човек који је велики део Арапа превео из политеизма у монотеизам, не може бити демонско биће. Ни ислам није јединствено учење, као ни хришћанство. Суфизам, на пример, мистички је правац у исламу који ништа неће да зна о политичком фанатизму муслимана. Треба се чувати сваког претеривања, чему су склоне све монотеистичке религије. Велики теолог Владимир Лоски није хтео да чује ни о каквој другој вери осим о право-
славној. Једном сам се са њиме нашалио. Извукао сам из Упанишада више цитата и замолио га да ме подсети који је свети хришћански отац то писао. Он је за сваки цитат пронашао неког од познатих учитеља Цркве. Једва је поверовао када сам му рекао да су то све цитати из индијског светог певања.“
Шта мислите о савременој протестантској теолошкој литератури и како стоји ствари са преласком Енглеза у православље2 Верујете ли у пророчанство Достојевског о мисији православља и доласка новог Христа у Европу. „Просто је срамота шта се све пише у савременој англиканској теологији. Од вере, заиста, више ништа не остане и млади људи се с правом жале да су им теолози одузели веру. О томе сам писао писмо сада-
шњем кентерберијском надбискупу. Верујем у православље и у његову будућност у Европи. Прелазак у православље, било некога из друге вере, било путем конверзије, што је обично успешније и у доживљају богатије, до сада је ишло лагано, и само тако треба да буде и у будућности. Када сам дошао у Енглеску пре четрдесет година, а дошао сам из Француске да овде останем само две године, било је једва нешто више од двеста православних Енглеза, данас их има хиљаду. Од тога броја, у току година, отпало је једва десеторица. Ми овде дуго спремамо онога ко хоће да постане православан, припреме трају две и три године, Зато време потребно је да ови људи стварно уче православље, да се исповедају и причешћују, али пре свега да себе преиспитају, из којих стварно побуда желе да буду православни. Није добро када су ови разлози бунтовничке природе. Сада већ и у другим местима Енглеске, осим Лондона и Оксфорда, има православне службе. Какав је само диван православан свештеник, бивши амерички философ, Василије Осборн у Оксфорду! И у Шкотској постоји грчка православна црква.
Ви сте одлазили у Русију и видели тамошње верско и политичко стање. Шта мислите о будућности Русије „Веома радује пораст слободе сваке врсте, нарочито верске у Русији. Људи се више не боје једни других и говоре отворено. Бољшевизам није уништио православље. Напротив. Али зебем помало од помисли како ће Русија одолети другом великом искушењу – Европи, када се једном границе буду отвориле.
На страну негативан дух технике, стандарда, свега површног и обездушеног што може да угрози руског човека. Више сам забринут за руску теологију која је данас на прилично ниском ступњу. Руски народ јесте православан, у срцу је православан, али то није довољно да одоли искушењу европске теолошке мисли. Треба дизати ниво теолошког образовања руског човека.“
Владета Јеротић из књиге – Духовни разговори
