Понекад себи личим на коња који пута без господара и на кога седа свако ко га сусретне. Када га пусти један, лови га други и седа на њега.
Jа личим на онога кога су ухватили непријатељи, свезали га и бацили у блатњав ров. И ако он завапи Господу своме, они га пресецају ударцима да би заћутао.
Ја личим на птицу коју је мали дечко везао за ногу. Када дечко отпусти (нит), птица одмах полети, мислећи да се одвезала. Међутим, када повуче нит, дечко је опет
повлачи доле. Таквим видим и себе. Ево шта хоћу да кажем: нико не треба да се предаје немару до последњег издисаја.
Бићеш подражавалац Исусове природе ако некоме даш нешто на зајам, па му опростиш. Ако, пак, затражиш, бићеш подражавалац Адамове природ. А уколико узмеш и камату, нећеш бити подражавалац чак ни Адамове природе.
Уколико прећутиш када те неко оптужи због неке ствари коју си учинио или коју ниси учинио, поступићеш по Исусовој природи. Ако будеш одговорио: „Шта сам учинио?“, твој поступак неће бити по Његовој природи. А ако будеш противречио, учинићеш дело које је против Његове природе.
Човек је узалуд стекао неку ствар ако је не налази када му је потребна, премда је баш због тога набавио. Такав је и онај који говори: »Бојим се Бога«, а страх Божији не
налази онда када је постављен у околности у којима му је потребан: када је неопходно да поговори са неким и када осећа или напад гнева и дрске неуздржљивости, или позив да поучава ономе што сам није остварио, или покрет човекоугађања, или жељу да постане познат међу људима, или пројаву осталих страсти. Пошто у то време не налази у себи страх Божији, сви његови напори су узалудни“.
Да Господ наш Исус Христос није најпре исцелио све болести човекове, ради кога је и дошао на земљу, можда не би ни дошао до Крста. Пре доласка Господњег у телу, човек је био и слеп, и нем, и раслабљен, и глув, и прокажен, и хром, и умртвљен
свим противприродностима. Када је учинио милост и дошао код нас, Он је васкрсао мртвог, учинио да хроми хода, да слепи види, да неми говори, да глуви чује. Он је подигао новог човека, слободног од сваке немоћи. И тада је већ узишао на Крст. Са Њим су разапели и два разбојника, од којих га је онај са десне стране прослављао и молио говорећи: Сети ме се, Господе, кад дођеш у Царство своје (Лк.23,42), док га је онај са леве стране прекоревао. Ево шта то значи. Пре него што се подигне из нерада, ум је једно са непријатељским силама. Када га, пак, Господ наш Исус Христос
прија из немара и да му да прогледа и све јасно препозна, непријатељска сила почиње да га прекорева тешким речима у очекивању да ће га раслабити, одступити од напора и вратити се ранијем немару. Такво је значење двојице разбојника, које је Господ наш Исус Христос раздвојио од којих је један прекоревао Господа, у очекивању да га можда одвоји од Његове наде, а други није пристајао да га моли све док није чуо: „Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43) Он је постао отимач раја и сад куша од дрвета живота.
Добротољубље
