„Али не верујем да би моје лудило чак и тада било лудило прогањања, пошто моја осећања у стању одушевљења радије западају у заокупљеност вечношћу и вечним животом.“
„Ја ту не могу ништа, што се моје слике не продају. Ипак ће доћи дан када ће се видети да то више вреди него цена боје и мог све у свему веома мршавог живота.“
„Ако проучавамо јапанску уметност, тада видимо неоспорно мудрог човека и филозофа који је интелигентан, који троши своје време на шта? На проучавање удаљености Земље од Месеца? Не, он проучава једну једину влат траве.
Али та влат траве омогућава му да нацрта све биљке, потом годишња доба, велике панораме пејзажа, онда животиње, затим људску фигуру. Он тако проводи свој живот, а живот је одвећ кратак да би се урадило све.
Али ипак, то готово и није права религија, то чему нас уче ти Јапанци који су тако једноставни, а живе у природи као да су и сами цвеће.
Чини ми се да не можемо проучавати јапанску уметност, а да не постанемо много веселији и срећнији, и потребно нам је да се вратимо природи упркос нашем васпитању и нашем раду у једном свету конвенција.“
„Шта значи цртати? Како се то постиже? То је чин пробијања пролаза кроз невидљиви железни зид који се изгледа налази између онога што осећамо и онога што можемо. Како треба да прођемо кроз тај зид, кад нам ништа не помаже да у њега снажно ударамо, тај зид треба да минирамо и да га пробијемо турпијом, полако и сигурно, по мом мишљењу. И ево, како ће човек моћи и даље да остане устрајан у том послу, не дозвољавајући да га од њега одврате, осим ако не буде размишљао и уредио свој живот на неким принципима. Тако је са уметничким као и са другим стварима. А величина није произвољна ствар, она мора бити хотимична. Да ли у почетку поступци једног човека треба да га одведу до принципа или принципи до поступака, то је нешто што ми се чини да тешко могу да одредим, и што је у истој мери мало важно и за одговор шта је најпре постојало, кокош или јаје. Али ја сматрам као нешто позитивно и од велике важности, да се трудимо да развијамо своју снагу и своју мисао.“
„А чини ме се добро да радим нешто тешко. Упркос томе, имам страшну потребу – рећи ћу реч – за религијом – тада нооћу излазим напоље да бих сликао звезде, и сањарим увек о слици као што је она с групом живих фигура другова…
Тај чича бенедиктинац мора да је био веома занимљив. Шта би по његовом мишљењу била религија будућности? Вероватно би рекао: увек она иста из прошлости. Виктор Иго каже: Бог је светионик у помрачењу, а ето, ми доиста сада пролазимо кроз помрачење.“
„Уместо да иза његове главе насликам отрцани зид бедног стана, ја сликам бесконачност, правим једноставну позадину од најбогатије, најинтензивније плаве коју будем могао израдити, и захваљујући тој једноставној комбинацији, плавокоса глава, осветљена на тој богатој плавој позадини, добија неки тајанствени ефекат попут звезде у дубоком плаветнилу неба.“
Писма Брату, Ван Гог
