Репресије државних власти над онима који су одлазили на богослужења учиниле су да храмови у многим местима буду празни. Стварао се нови друштвени амбијент, у којем је сузбијана хришћанска духовност. Однос државе према Цркви већ у првим годинама после Другог светског рата следили су многи који су хтели да се додворе новим, комунистичким властима. Сведочећи о друштвеним приликама у времену непосредно по завршетку Другог светског рата, потоњи професор Универзитета и академик Реља В. Катић пише, да би показали своју приврженост, новопечени припадници „напредног покрета“, требало је да се стално доказују. А они су то чинили денунцирањем својих родитеља, ломљењем и бацањем славских свећа, пљувањем славског колача, одбијањем да присуствују црквеном обреду при сахрани својих верујућих родитеља…

Описујући, конкретно, тадашње стање у чисто српском селу Меленци у Банату, где се по завршетку рата запослио као општински ветеринар, пошто је његов избор за доцента на факултету био прекинут 1941. године, а 1946. онемогућен, Катић пише да је то „било доба нечувеног терора над народом, кад су наши сељаци били тучени, затварани и осуђивани у случајевима када им се није могла упљачкати разрезана количина хране“. Забрањивано им је да славе и да иду у цркву. Али, и поред тога, сведочи потоњи чувени професор, био је врло мали број породица које су се одрекле „да примају попу у кућу“.

Народ хришћански утемељен знао је да нађе начина да и даље остане у вери. Сећајући се времена када је био монах у манастиру Рача, у времену од 1949. до 1955. године, потоњи патријарх Павле, у свом једном аутобиографском спису, пише:

„Док сам био у Рачи, ми у манастиру нисмо живели издвојено од народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око нас и у каквом смо времену. Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у дневне послове које нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери. Некад бисмо узимали само по комад хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску стоку, довлачили дрва из шуме. Једно време радио сам и у манастирској воденици. Једва смо чекали вече, не само ради одмора, већ да се у молитви саберемо. Нема већег блаженства него кад уморан човек некако самог себе умањи док се моли. Тад се све сведе само на сушти чин молитве: да се избавимо као народ и људи. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да је дошао, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота. А у часовима искушења, кад не бих имао одговора ни самом себи зашто нас, после велике несреће од туђинских окупација, сада сустиже неко непојамно уклетство од нас самих, помишљао сам на речи разљућеног Господа који прети Јеврејима да ће им за казну послати цара вавилонског Навуходоносора.“

Настало је време, каже патријарх Павле, у коме „као да се нешто неприродно, усиљено ради и неком расцепу води, не само међу људима, него и у самом себи“. „Тешко ми је било ту нову суданију схватити као Божју вољу или се, можда, нисам мирио са тим. Чинило ми се да живимо у великим искушењима којима ваља одолети духовном снагом. Ничег другог није било, нити је отада могло бити, да би нешто
изменило у поретку који је надзирао читав јавни, а у много чему и лични живот људи. Под Таром и низ Дрину народ је у тим првим послератним годинама остао веран Цркви; у манастир је свет долазио не само о празницима и не само старији, него, у много већем броју, млађи људи. Тако је било све док се није почело са подизањем фабрика, а млађима постало примамљиво да се домогну града и оставе село. Мислим да тиме почиње крупан преокрет у животу, обичајима, па и духовним вредностима нашег сеоског народа.“

Спутавање слободног верског живота

У настојању да народ одврати од Цркве, државне власти чиниле су или су допуштале, на разне начине, спутавање и спречавање црквеног и верског живота, под окриљем Српске православне цркве. На неке такве акције појединих световних власти указивала је и државна Верска комисија Србије. Тако, она у свом тромесечном извештају, за переиод јул-септембар 1949.године, извештава Савезну верску комисију да је Повереништво унутрашњих послова у Жабљу донело решење о кажњавању старешине манастира Ковиља зато што није претходно пријавио одржавање „збора – Литургије“ о црквеној слави! Предочава се и да је Црквени суд Нишке епархије обавестио Верску комисију Србије да локалне власти у појединим местима нису дозволиле верницима окупљање код сеоских записа ради заједничке молитве, када се врше и верски обреди: освећење водице, сечење славског колача и друго. Ове скупове месне власти третирале су као обичне зборове грађана, које је требало претходно њима пријавити и од њих затражити одобрење.

И пре и после тога стизали су извештаји о ометању верског и црквеног живота. Нове револуционарне власти, у неким местима, одмах по завршетку рата хтеле су да имају потпуну контролу и над животом под окриљем Цркве. То је, рецимо, био разлог да Свети архијерејски синод 19. априла 1945.године упути протест Верској комисији Србије што се поједини месни народни одбори (нарочито у Срему) „мешају у црквеноопштинске управне ствари, учествују у седницама црквеноопштинских одбора, захтевају да им црквеноопштинске власти шаљу на потврду своја решења чисто црквеног карактера, уништавају поједине закључке црквених власти итд.“

Десио се и овакав случај, о којем је Синод известио Председништво Владе ФНРЈ:

Одјел унутрашњих послова при Которском извршном одбору у Пакрацу, 13. јуна 1947.
године, јеромонаха Емилијана Шиматовића, привременог пароха у Рогоњима, казнио је на 15 дана лишењем слободе, с принудним радом, зато што је у априлу те године „сазвао тј. оформио црквени одбор без знања месних народних власти и на састанку им дао задатак да скупљају добровољни прилог у сврху поправке цркве“, чиме је, како је оквалификовано, „учинио прекршај против опће сигурности људи и имовине“.184
Свети архијерејски синод, поред осталог, известио је Верску комисију при
Председништву Владе ФНРЈ и о наредби Одсека за унутрашње послове при Среском
народном одбору Пискавице, коју је упутио парохијским управама на свом подручју. Реч је о забрани (која се назива „оглас“), којом се „даје на знање становништву“ да у недељу 28.октобра 1948.године Срески народни одборзабрањује „све пирове, свадбе, крштења, услијед политичког збора који ће се одржати поменутог дана, у недељу, у Омарској“. Након тога, паросима није преостало ништа друго него да откажу и богослужења и верска чинодејства, како у цркви, тако и изван цркве, иако су она унапред била заказана.

Архијерејска власт Епархије браничевске, са седиштем у Пожаревцу, известила је
Свети архијерејски синод186 да је група омладинаца, „подговорена од стране
руководилаца“ на Велики четвртак 1948. године, за време читања „страсних Јеванђеља“, са хора у цркви правила изгреде, пљувала на вернике, звонила, смејала се и нарушавала свету тишину, услед чега је парох био приморан да у два-три маха прекида богослужење и да интервенише, „разуме се, без успеха“.

Из Митрополије загребачке извештено је да је на други дан Божића (8. јануара) 1949. године, у селу Миклеушка (Архијерејско намесништво грубишно-пољско), у храм препун православних верника за време Свете литургија, ушла тројица људи. Један од њих (Ђорђе Вујиновић) носио је, час на рамену, час у руци, повећи колац. Дошао је до амвона, свештеник га је упозорио да не чини испаде и не омета службу. Упозорење је било без успеха, легао је испод амвона, истресао кутију цигарета и почео да пуши, пепео је бацао у принета кољива, изговарајући при том најпогрдније изразе. Псовао је упокојене и принета кољива (жито), због чега је већина верних у цркви почела да плаче. За то време друга двојица (Милош Мраовић и Стево Чабрајац) увели су псето у цркву.

Митрополит црногорско-приморски Арсеније известио је Синод да су пароха у Будби јереја Николу Ђурђевића месне власти позвале да 1. децембра 1951. године у 16 часова учествује у партизанском маршу. У исто време он је требало да обави сахрану једне своје преминуле парохијанке. Али, власти нису хтеле да га ослободе од учешћа у маршу, па није могао да обави ту своју свештеничку дужност.

Епископ бањалучки Василије 24. марта 1952. године доставио је Синоду извештај у којем наводи примере како су народне власти од фебруара те године пооштриле мере према свештенству и верском животу у Епархији бањалучкој. Владика предочава да сваки парох у овој епархији после Богојављења проноси кроз своју парохију богојављенску водицу, којом кропи домове и укућане. По завршетку обреда, домаћин, ако је у могућности, свештенику за награду дао жита, сланине, предива или нечег другог по свом нахођењу. Ко није у могућности, он не даје ништа, иако му свештеник обави обред. На тај начин се обезбеђује егзистенција свештеника и његове породице. Тако је било до фебрура 1952. године, а онда су повереништва унутрашњих послова Бањалуке, Кључа, Мркоњић-града, Приједора и других срезова саопштила свештенству на свом подручју да приликом ношења богојављенских водица од народа не смеју примати никакву награду у натури, пошто није дозвољено скупљање добровољних прилога; речено је да могу примати само ако им неко донесе у цркву или кући. Негде је забрањено и само ношење богојављенске водице. А негде је уопште забрањено примање ма какве награде, било где да је обављена свештена радња. Петорици свештеника у три среза милиција је, без претходног упозорења о забрани примања награде, запленила намирнице које су добили и против њих покренула судски поступак због повреде прописа о забрани прикупљања добровољних прилога. У Котор Вароши човек који је помагао свештенику при ношењу водица осуђен је на месец дана затвора. Потом епископ бањалучки извештава да је забрањено причешћивање старих и изнемоглих лица и деце по кућама, па је тако „хиљадама православних онемогућено да дођу до верске утехе и примања ове свете тајне“. Наредбама државних органа скупови за житне молитве ограничени су негде на једно, негде на два места, иако у једној парохији има више таквих места. Забрањено је крштавање више деце у једној кући, ако су деца из различитих породица – такође и венчања – пошто се на то гледа као на молитвене скупове. Није дозвољена ни литија око храма, па ни скупљање добровољних прилога у порти цркве; свештеник ни са олтара не сме народ да позиве да даје било какве добровољне прилоге; остављено је само да народ самоиницијативно, по својој доброј вољи, може да приложи добровољни прилог на тас, који је проношен кроз цркву за време службе. Свештеницима је било забрањено кретање по парохији, сем кад их неко позове да обаве какав верски обред. Ако би свештеник остао дуже од 24 сата у парохији, био је дужан да свој боравак пријави месном матичару, а при одласку да се одјави Оваквим односом државних власти, закључује епископ бањалучки Василије, спутан је слободан верски живот у целој Епархији и доведен у питање материјални опстанак свештеника и њихових породица.

У то време и епископ пакрачки Емилијан извештава о „покренутој акцији против православног свештенства“ у срезовима Доњи Михољац, Славонски Брод, Ђаково, Нова Градишка и Дарувар, којем се забрањује прикупљање добровољних прилога за цркву и примање награда, и у натури и у новцу, за обављене верске обреде.

Митрополит дабробосански Нектарије известио је Свети архијерејски синод да је милиција у Купресу саопштила пароху Јови Поповићу да му је забрањено да иде у села парохије равањске и вуковске, пошто су цркве у Равном и у Вуковску у рушевинама, и да му се једино дозвољава да оде у цркву у Благају, с тим што све своје послове може обављати само у цркви, а „изван цркве нигдје и ништа“ и да се при поласку у Благај мора јавити управи милиције или Месном народном одбору у Купресу.

Истом приликом митрополит Нектарије извештава и да је повереник унутрашњих послова за срез рогатички наредио пароху Миливоју Мандићу да убудуће сваки пут пријави ако намерава да иде куда по селима ради свршавања верских послова.

 

 

КУЛТУРОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ДЕЛОВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА (1945-2000)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име