Од ближњих често слушамо добронамерну поруку: „будимо достојанствени”, „иди усправно (достојно) кроз живот”, јер то је императив људског живота, његова окосница
По природи својој човек има (урођено) достојанство, а има и потребу да га брани, јер је оно окосница личности.
Човек следује достојанство самим тим што је створен по обличју Божјем и што је њему дато да влада земљом. Он позвање своје остварује само ако има достојанство.
Зато, када говоримо о достојанству човека, мислимо на достојанство личности.
Лик и личност
Није исто имати лик и бити личност. Лик је спољна слика човека; личност је унутрашња слика човека, израз његовог духовног бића.
Из тога происходи да је свако од нас, како је то указивао патријарх Павле, јединствена, непоновљива личност – уникат. Личност чини скуп интегрисаних карактерних особина, задобијених рођењем, васпитањем, образовањем, социјализацијом и сопственом духовном надградњом. Та „грађа” личности код сваког је другачија, и зато нема (двоје, а камоли више) истих људи, и зато је свако од нас – особена личност.
Кад је тако, сваки човек заслужује да се поштује и да се уважи јединственост и непоновљивост његове личности. Заслужује поштовање достојанства његове личности.
Достојанство, дакле, произилази из саме суштине људског бића. Произилази из боголикости човека и његовог позвања. Отуда се и казује да је људско достојанство човекова истинска природа.
Људско достојанство је човекова средишња вредност која опредељује све друге вредности. И зато од ближњих често слушамо добронамерну поруку: „будимо достојанствени”, „чувај достојанство”, „иди усправно (достојно) кроз живот”, „не дај да ти ико угрожава достојанство”…
То је императив људског живота и постојања. Зато етика захтева поштовање људског достојанства. То је опште начело сваког уређеног друштва.
Уважавајући чињеницу да се о слободи и правима човека, о слободном развоју личности, не може говорити без поштовања њеног достојанства, савремени правни системи гарантују поштовање достојанства личности. Тако, важећи Устав Србије (2006) гарантује достојанство и слободан развој личности (чл. 23) као апсолутна права, која се не могу ограничити ни у време рата, ни у ванредним ситуацијама (чл. 202 ст. 4). Устав Србије (у чл. 23) јемчи достојанство и слободни развој личности, па каже:
„Људско достојанство је неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите.
Свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом.”
Шта год да чини, човек има потребу да држи до свога достојанства. Јер се његовим губљењем нарушава сама личност. За онога ко достојанствено кроз живот иде, ко зна шта у животу хоће и ко се за то достојно бори, каже се да је – личност. А за оног ко не држи до себе, до свог карактера, ко није постојан у свом ставу, каже се да је – безличан.
Човек се познаје по лику и делу – по томе каква је личност и какво дело има.
Само с достојанством, човек је – жив човек. Без достојанства, то је – мртав човек. И зато се човек и животом бори за достојанство. Схвата да живот без достојанства нема смисла. Непријатељ човека најпре насрће на његово достојанство. Чини то, свесно или несвесно, да би с убијањем достојанства на крају убио и самог човека. Али, ипак, достојанство човека не може се убити без удела самог човека којем оно припада. Може се убити човек, али се не може убити његово достојанство, уколико је истрајан у одбрани части.
Историја целим својим током увелико је исписана борбом за достојанство. Да није тако, зар би данас било овог света?
Чува се достојанство човека; чува се достојанство народа. У чувеном Боју на Косову, када је било бити или не бити за српски народ, кнез Лазар пред сам бој војсци својој беседи: „Бољи нам је подвиг смрти, неголи стидан и ропски живот; боље нам је у боју од мача смрт поднети, неголи плећа непријатељима нашим дати.” Позива војнике да се постарају, како би „поживели вечно на небесима”, да би се „уписали у књигу живота”.
За образ и слободу
И у наше време наставља се исписивање страница историје борбом за достојанство. На посебно храбар и одлучан начин то је исписала, 1974. године, једна млада, осамнаестогодишња српска девојка Милица Костић, рођена у материјално оскудној, али духовно богатој кући у селу Стројница подно Копаоника. Злоупотребом њене доброте, у намери да помогне другима, на превару је намамљена у стан, на 11. спрату, стамбене зграде у Крушевцу, где је ишла у медицинску школу. Бранећи се од петорице силеџија, који су били одлучни у својој прљавој намери да је обешчасте, Милица, да би сачувала образ, част и достојанство, искористила је тренутак њихове непажње и бацила се кроз прозор, са висине од четрдесет метара. Убрзо потом подлегла је том приликом задобијеним тешким повредама.
Пошто се сазнало како је пострадала, на њену сахрану у родном селу дошло је неколико хиљада људи из Крушевца, Бруса и околних места; међу њима и 400 ученица Медицинске школе у Крушевцу. Сахрањена је у белој хаљини, како приличи њеном подвигу и њеној жртви за образ, слободу и достојанство.
Политика
