Црква је очекивала да ће, по ослобађању земље од окупације, моћи слободно и
несметано да обавља своју вековну службу и мисију и да крене у санирање тешких
последица ратног страдања. Зато, по ослобођењу Београда и источних делова земље, а пошто је текло ослобађање и других крајева, Свети архијерејски синод 31. октобра 1944. издаје акт са упутствима свештенству из ослобођених крајева. Позвани су сви архијереји и све свештенство, са верним народом, који су избегли у Србију, да се враћају у своја седишта, парохије и села, и то одмах „чим се који крај буде ослободио, чим се успостави саобраћај и створе друге подесне могућности.
И кроз овај акт Свети архијерејски синод одаје признање ослободиоцима и позива
свештенство и верни народ да се свом снагом укључи у обнову земље и „народног
благостања“. У акту Синода се, поред осталог, каже: „Клањајући се свима побијеним и
намученим невиним жртвама, као и жртвама јуначких бораца братског руског народа и
наших јунака родољуба, који падоше у борби, радујмо се победи часног крста и слободи златној. Враћајмо се на наша стара огњишта и приступимо најискреније и најверније раду на обнови земље и народног благостања и прионимо свим својим снагама на посао, који очекује од нас и црквена и народна заветна мисао наша, да сакупимо растурено стадо наше, да га опет оживимо и вратимо снази његовој и духом свих благодати Божјих поново задахнемо, да останемо сви прави Срби и учесници чистог и св. Православља и нашег српског светосавља.
Међутим, веома брзо показало се да очекивања Цркве нису у свему у сагласју с
политиком и намерама нових државних власти. Видеће се то и по једном допису, одговору на захтев из Цркве да се омогући повратак свештеника на раније парохије у Војводини. У том допису, који је 18. новембра 1944. упућен Светом архијерејском синоду, с потписом повереника унутрашњих послова, тада пуковника а раније свештеника, Владе Зечевића, обелодањује се да се повратак свештеника условљава претходном сагласношћу државних органа. Тако, у допису се каже:„Свештенослужитељи, које намеравате вратити на њихове раније парохије и дужности, или другим црквеним – службеним послом путују, треба претходно да се јаве Пријавном одсеку Команде града Београда, да добију дозволе за одлазак. У Пријавном одсеку треба да покажу Ваш званични акт, са назнаком куда се и са каквом мисијом шаљу.“ Затим се каже да ће војним органима у Војводини бити јављено да онима који одлазе у сваком погледу изађу у сусрет. Али се одмах потом додаје:
„Напомињемо да право путовања и потпоре власти неће моћи добити и уживати лица која су се, било службом у Србији или у Војводини – огрешила о интересе народа.“
Наравно, како из садржаја писма произилази, државне власти су те које ће
проценити да ли се неко огрешио и како се огрешио „о интересе народа“!
Наредба Светог архијерејског синода од 31. октобра 1944. године о враћању
архијереја и свештеника на ослобођена подручја наилазила је на препреке и на ометања, па Синод 19. марта 1945. пише Председништву Владе Демократске Федеративне Југославије да „ова целисходна, умесна, законита и праведна наредба“ његова ни „до данас није извршена“. И укратко образлажу: „У многим местима Македоније, Босне, Херцеговине и Далмације па и Црне Горе наша православна паства је без свештеника и Свети архијерејски синод није у могућности да изађе у сусрет молбама и духовним потребама својих верних. У крајеве Босне, Херцеговине и Далмације, па и Црне Горе не може се отићи због тешкоћа саобраћаја. Одлазак, пак, и останак у Македонији, како архијерејима, тако свештенству, па и народу не одобравају, забрањују или отежавају тамошње надлежне власти. Народне, пак, власти у срезовима царибродском и босиљградском не респектују, него ометају црквене власти наше Српске православне цркве у вршењу црквених дужности Иначе, тог дана Свети архијерејски синод упутио је неколико писама на исту адресу, Председништву Владе ДФЈ, с намером да утиче на смиривање прилика у друштву, на превазилажење подела испољених у рату, односно да нове власти не наступају осветнички према онима које доживљавају као политичке противнике.
У једном писму скреће се пажња на обрачун који се спроводи над неистомишљеницима, и то још док је рат у току. У писму које, у име председника Синода, потписао митрополит скопски Јосиф, каже се: „Но, док рат захтева своје жртве, код нас на ослобођеној територији падају и даље главе као последица одмазде и над онима који или се нису снашли у општој помутњи и извршили своју грађанску дужност у пуној мери или никако, или је због опште пометње и окрутних стега окупаторских нису били кадри да изврше. Међу овима је и знатан број сиротиње, која је остала без икаквог правог вођства и која се у том метежу вијала и сналазила утолико да сачува го живот, а која у души својој није изгубила ону праву веру у велику будућност српскога народа…“ Зато Свети архијерејски синод умољава Председништво Владе „да подручним својим властима и органима изда потребна упутства, која ће бити гаранција за потпун мир и ред у земљи и која ће донети задовољство целокупном српском народу за све оне напоре које је он до
сада пружио и још треба да пружи до коначног ослобођења…“
У другом писму Синод пише да су Српској цркви, која настоји у свим приликама
да буде „права мајка целог нашег народа“, која учи братској слози и хришћанској љубави и пожртвовању за опште народно добро, „увек тешко падале све немиле појаве у нашем народу, а нарочито међусобно гложење, међусобно истребљење, крвопролиће и прогањање“. Зато је нада да по завршетку рата може доћи до престанка братских размимоилажења, обнављања братске слоге, престанка проливања братске крви и међусобног, штетног неправичног прогона појачана доношењем одлуке о амнестији. Међутим, Синод је дошао до сазнања да „одлуку о амнестији поједини државни органи на разне начине у извесним случајевима тумаче и сувише оштро примењују“. Из тог разлога „црквена влада“ моли Председништво Владе ДФЈ за интервенцију да све власти „у свим случајевима поступања и суђења поступају благоразумно, испитују и суде у духу мирољубивости и потпуно испуне одлуку о амнестији“.
КУЛТУРОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ДЕЛОВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА (1945-2000)
