Један државни чиновник наших дана изађе и на телевизији рече: „Треба да будемо лукави!” Он вероватно не зна разлику између мудрости и лукавости, иако је међу њима – дубоки јаз. Не треба да будемо лукави. Треба да будемо мудри.
Не треба поистовећивати мудрост и лукавство. Они нису једно исто; налазе се на супротним странамa. Мудрост је знање; лукавство је вештина.
Мудрац и лисац
Мудрост је дубоко расуђивање на основу истинског знања. А лукавство је манипулација, односно обмана, да би се тако, преваром, дошло до одређеног циља.
У нарави људској је да се човек који тежи да мудро расуђује назива филозофом [гр: филиа – љубав, софиа – мудрост; што би дословно значило: човек који (воли да) мудрује]. Још се за таквог човека, који знањем расуђује, каже да је – мудрац.
За човека који се служи лукавством, пак, каже се да је – лукав. Колоквијално, за њега се каже и да је – лисац. Што ће рећи, да је лукав као лисац, као лисица, којима је то главна особина.
Дозвавши својих дванаест ученика, апостола, Исус им даде власт и упутства како да поступају, па поред осталог поручи: „Будите мудри као змије и безазлени као голубови!” Позив на мудрост овде се односи на опрезност, с којом се змија креће. А позив на незлобивост (да буду „као голубови”) односи се на доброту. Јер, како каже Свети Јован Златоусти, „нема никакве користи од мудрости, ако она није сједињена с незлобивошћу”.
Тумачећи наведене речи Христове, наш велики савременик патријарх Павле каже да су ум и мудрост човеково унутрашње око, „оно духовно око којим гледамо, не само као са физичким којим видимо овај свет”. И притом напомиње: „Ум је хладан, разум је хладан, а понекад сеже посред срца”. Међутим, „доброта је топла, али слепа”. И зато се у нашем народу каже: добар и луд су браћа. Ако је човек само добар, кратке памети – свако га искоришћава и подмеће му ногу. Зато патријарх подучава, на темељу Христових речи, да треба „развијати своје умне способности, што се год може више”. Само под условом да паралелно развијате у себи доброту. „Тако ће се одржати равнотежа разума. Доброта и мудрост ће на тај начин да буду у равнотежи.”
Мудрост се показује у сагласју с добротом. Није мудрост чинити зло, али јесте достојно се супротставити злу. Следити принцип чојства и јунаштва.
Мудрост подразумева – пронаћи најбољи пут до разумног циља. Живот је такав да на путу вребају многе опасности, има свакаквих препрека и саплитања, разних искушења. Зато се и каже да „узак пут у живот води”. Уским путем мудро проћи. За широк пут није потребна нека нарочита мудрост.
Наш народ, претачући своје вековно искуство у поуку за живот, изатка пословицу: „Иди мудро, не погини улудо!” Мудрост спасава, лукавство у погибељ води.
Мудрост је достојно стићи до циља: достојно се бранити и победити, а не улудо погинути. То је врлина. Зато се за оне који тако предводе каже: мудро води државу; мудро руководи предузећем; он је мудри учитељ, мудри пастир… За такве, који ка добру воде, никад се не каже да су лукави.
У Новом завету посебно запажена је улога мудраца с Истока, које је тек рођеном Исусу у Витлејему јудејскоме водила и довела чудесна звезда.
Како објашњава српски теолог Радомир Б. Ракић, у својој „Библијској енциклопедији”, мудраци, као учени људи, владали су широким знањем тајних природних сила и бавили се праћењем кретања небеских тела. Углавном су били Персијанци, али било их је у Арабији и другим земљама Истока.
Велики хришћански учитељ Свети Климент Александријски наглашава: „Све световне науке и уметности, све до чега може да дође човеков ум Свето писмо назива заједничким именом `мудрост`… пошто свака уметност и свако знање потиче од Бога.”
Нажалост, многи би до циља (који су себи задали) манипулацијом, лукавством.
Поука из молитве
Молитва Господња (Оче наш), за коју Свети владика Николај Српски говори да је најсавршенија молитва коју употребљавамо у дому и храму, завршава се молбом: „Но избави нас од лукавога” или „…од зла”. Свети Филарет Московски објашњава да се овим речима молимо за избављење од сваког зла које може да нас задеси у овом свету, а нарочито се молимо за избављење од греха и од лукавих наговора и клевета узрочника зла, духа злобе – ђавола. Суштински исто, само мало другачије казано, објашњава и Свети владика Николај: „Молимо Божју помоћ да нас ослободи од рђавих дела и рђавих делатеља. Као да се молимо: Сачувај нас, Оче, од рђавих дела и заштити од злотвора.”
А онда даје одговор на питање: Ко је највећи злотвор од кога се молимо да нас Бог сачува?
„Сатана. Сви греси и зла која из њих произилазе настају од сатане. Стога овом прозбом молимо Бога, који је светлост и љубав, да нас избави од злог, који је по себи тама и мржња.”
Да нас избави од лукавога!
А наше је да будемо – мудри пред лукавима!
Извор: Политика
