Једини сусрет психијатрије са смрћу је самоубиство. Психијатар као клиничар који лечи пацијенте (и) у хоспиталним условима, смрт виђа чешће као последицу соматских компликација или придружених болести, но ипак случајеви самоубиства остављају посебно горак траг, јер се остварују одлуком и вољом пацијента. Уџбенички описи ове теме су сувопарни и техничко-бирократски, често на малом броју страна, као да се и аутори желе уклонити од ове шкакљиве теме, делом због тога што се на њој види немоћ струке, делом због непризнатих и потиснутих сопстених делова. Оба разлога су разумљива и људска, али не помажу дубљем разумевању мотива будућег самоубице.
Званично и формално, најчешћи узрок самоубистава је непрепозната или препозната депресивност. Породица и ближњи, па и сам лекар, буду изненађени, што је логично јер да су нешто тако очекивали, учинили би да се то спречи, те су накнадна оптерећивања кривицом најчежће безразложна и ирационална.
Један од разлога може бити чињеница да се самоубиства депресивних пацијената дешавају често у фазама иницијалног побољшања, као што је и могуће да депресивност остане непрепозната од стране околине. Психоаналитички, најкраће и упрошћено, човек са хронично незадовољеним, најпре емоционалним потребама, развија фрустрацију, анксиозност и љутњу која због захтева суперега не иде ка онима који нису одговорили потребама, већ се окреће ка самом човеку који, у немогућности да промени понашање других, бива преплављен осећањем беспомоћности и безизлаза које га одводи у самоубиство.
Ова диманика може оправдати уврежене, наизглед грубе тврдње да је сваки самоубица латентни убица, као и да сваки самоубица мрзи неког у својој околини. Свакако да у претходним редовима има истине потврђене у клиничком искуству, али је чак и више необјашњивих случајева самоубиства људи који „нису имали разлога за то“. Српски психијатар Јован Стриковић велики део свог опуса посветио је овим врстама самоубица које је називао „апсурдним личностима“.
Они немају формалну психијатријску дијагнозу, иако се често подводе под дијагнозу депресије уколико дођу до психијатријске службе. Стриковић сматра да је третман ових особа на начин на који се третирају депресивни болесници, неефикасан до контрапродуктиван. Апсурдна личност се не мири са било каквим животом, она није склона компромисима, не прихвата свет таквим какав јесте. Она стално преиспитује смисленост живота, што постаје централна оса дешавања у животу апсурдне личности, мећутим та идеја нема квалитете суманутости. Напротив, апсурдна личност је рационално организована, склона самоконтроли, без уласка у велике ризике. Не воли промене, не воли тривијалне ствари, не плаши се опасности.
За разлику од депресивног пацијента који је пасиван, преплављен негативним осећањима и самоубиство „користи“ као бег од мука или страха, апсурдиста је активан, убедљив, пун аргумената, а самоубиству је склон кад увиди безвредност живота. Он заправо цео свој живот посвећује логичким доказима у прилог овој тези, али се не задовољава док своју тезу не потврди у друштвеној средини. Како срећа „обичног човека“ није и његова, али ни интересовање, најчежће остаје сам са својом аргументацијом коју други не разумеју или их не интересује. Усамљеност, која је неминовна, може се компензовати научним, филозофским или уметничким делом којим апсурдиста комуницира „са целим светом“. У противном, он завршава на регуларном психијатријском третману депресивности који доживљава као још један атак на своју личност, или препуштен животу у коме је принуђен на аутоцензуру са врло мало простора за аутономно понашање и мишљење, због чега и одлучује да бесмислесности живота да смисао његовим прекидом. Оваквим личностима није потребно лечење, већ дијалог. Нису потребни лекови, већ аргументи.
Потребан је саговорник широке ерудиције који га неће при помену (без)смислености живота панично упутити у установу затвореног типа, али и који ће имати отворености и храбрости да о овој табуизираној теми разговара, без страха да ће саговорнику „дати идеју да се убије“. Према наводима Јосифа Весела, превенција самоубиства претпоставља елминисање табуизирања суицида, страха од суицида, величања и моралног осућивања тог акта. То наравно не значи релативизовање овог трагичног чина и укидање огромне превентивне функције религиозности, већ је пре позив да овај део сами у себи освестимо као једина жива бића која то чине и о томе размишљају.
Узрок томе је људска слобода која није медицинска категорија и не може бити „излечена“, већ једна тајна која никад до краја не може бити спозната у овом животу. Перспективу вечности која нам можда може дати одговоре ипак задобија „онај који претрпи до краја“ јер као што рече Достојевски „само уз помоћ вере у своју бесмртност, човек може да схвати свој разумни циљ на земљи“. Зато онај који пружа одговор на питање зашто остати жив спасавајући другог, спасава и своју душу.
Аутор је психијатар и психолошки саветник
