Поставивши дете у прочеље стола, породица псеудорационалистичке цивилизације нашег доба оптеретила га је културним потребама одраслог света, њихових поседника у чину родитеља. На то родитељство се позивају увек када се од деце тражи да родитељски живот схвате као принесену жртву за њихово подизање и добробит, те очекују узвраћање обиљем привржености и максимум њихове успешности у животу, под чији се хлад могу скрити.
Ово последње траже и родитељи који су разбили породицу нехатом, дајући предност алкохолу и другим супстанцијама које уводе у зависност, или предност потреби за множином полних односа, или неким другим личним страстима.
Ту су и они који се препуштају неконтролисаним расположењима мрзовоље, перманентном доживљавању љубоморе, ситничавим сумњичењима због било чега, истеривањем увек неке “правде” или “истине” чиме се све обесмишљава међуљудски однос у брачним заједницама.
Исто тако, угрожавају детињство и они родитељи који су полегли по деци одбацивањем властитих живота, давећи их својом “родитељском пожртвованошћу” и заштитом, занемарујући чак и своје радне обавезе, напредовање у струци коју раде и чак напуштањем радног места “како би се посветили деци”.
“Исто тако, угрожавају детињство и они родитељи који су полегли по деци одбацивањем властитих живота, давећи их својом “родитељском пожртвованошћу” и заштитом.”
Захвалност од деце очекују и они који се обрачунавају са њима каишем или варјачом, и они који се око њих побожно крећу молећи их за макар један подвиг у лепом понашању, “ето, макар вечерас кад дођу ти гости, у знак захвалности тати и мами”.
Не знам како је то било у неким пређашњим временима, али у овом нашем, које живим собом самим, спонтаност у односу родитеља и деце, ако и уопштеу међуљудтским односима, као да је у замирању.
Поставивши дете за сврху сопственог живота, и онда од те “сврхе” тражити, и то повратним спрегом, унапред планирану добробит као узвраћање, подсећа на све кругове сујеверја чији је образац оно бацање новчића у фонтану уз очекивање да им се та “жртва” узврати неком жељеном срећом још вечерас.
А, у ствари, већ неколико векова, просто не знамо шта ћемо са децом. Од кад смо обратили пажњу на њих, открила су нам се као бескрајно значајна. У равни самосазнавања, препознали смо у себи доживљај да их заиста силно волимо, и да за нас никако не значе само “уста више”, а да заиста не знамо ни то, које је њихово место међу нама, ни зашто смо им толико привржени. То се види кроз читав низ појмова којима као да себи објашавамо зашто смо их, заправо родили, шта им је сврха, кад се на њих толико троши време и новац, за које данас морамо имати сасвим јасна и логична објашњења, ако држимо до себе самих и напредовања у “бизнису”, последњем култу ове цивилизације који је довољан сам себи и не захтева дубља образложења, ни осмишљавања било чим што би га превазилазило. Ти појмови којима се оправдава чин рађања јесу:
– матерински (родитељски) нагон
– продужење врсте
– очување имена, нације, фамилије…
јер, изгледа, да сама жеља да родимо дете није довољан разлог, као да више не спада у ону серију човекових потреба које су безусловне и које га одређују као биће живота, чији је основ чиста љубав усмерена ка другом, у овом случају ка мом детету у наручју.
Човекова чежња за дететом остаје обележјем људског бића и онда када се оно сасвим осамостали, и биолошки и социјално, и оде од нас у неки бели свет, када му уопште више нисмо потребни, чежња за коју не тражимо да нам се узврати и ако то, тихано у себи, очекујемо.
Довољно је само да знамо, или макар да са одређеним степеном сигурности то слутимо, те да можемо себи рећи: “само нека је њему тамо добро”.
Постоје у људској природи љубави које не траже узвраћање. Једна од тих љубави је и она према деци.
Међутим, наша опчињеност логиком, здраворазумљем, не допушта нам да се предајемо својим сасвим не логичним својствима што нас баш и чине човеком, те стално тражи неко логичко оправдање за своје поступке, занемарујући Смисао који их образлаже и мотивише највишим видовима естетских и етичких вредности.
Љубављу која не тражи узвраћање осим да постоји у добробити онај кога волимо, чини могућност да са њим остваримо најпотпуније удруживање на бескрајном путовању човека ка савршености сопственог бића, на који смо се упутили већ самим нашим рађањем, градећи свет у коме смо се тиме нашли.
Деца свакако осмишљавају живот и онима који су их родили и онима који то нису. И једне и друге води кроз живот потреба за стварањем, осмишљена будућношћу, а деца су тај аргумент који сведочи њено надолажење.
Дивни су сапутници са увек постојећом шансом да не упадну у замке у које смо се ми заплели и да се чистији појаве у неким својим родитељским годинама и са својом децом у наручју.
Али та шанса се ретко остварује. Да ли и у тај пад егзистенције наших потомака имамо умешане своје родитељске прсте?
Из књиге “Гордијев чвор младости”
