Снага метафоре
Од академског ка практичном
Пастирско Богословље спрам чобанског овцословља!
После грехопада човек се размножава. Овце се и без свог грехопада размножавају. Но за разлику од овце човек је словестан и обдарен слободном вољом. Сваки члан Цркве Христове (наравно и будући), осликан као овца (метафора) је предмет делања Пастирског Богословља, академске дисциплине и та метафора наравно датира из Новог Завета. Христос говори својим Апостолима:
Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов. А за туђином неће поћи, него ће побјећи од њега, јер не познају глас туђинаца. (Јован 10, 1-5)
| Пастир добри живот свој полаже за овце. |
Групу чланова Цркве Христове (оваца) која се налази у исто време у истом простору свештеници често називају паства (латинска реч за стадо). У народу чуваре и водиче пастве (стада) називају чобанима (пастирима). Христос пак говори својим Апостолима ко је ко:
Тада им рече Исус опет: Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата овцама. Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници; али их овце не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бјежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце. И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир. (Јован 10, 7-16)
Свака овца, од Бога створена, се од протовце размножава. Бесловесна је, човек јој је дао име. Овца као животиња, која се креће у стаду, пасе траву (заједничари са творевином ради живота) на ливади. Да би се остригла ради вуне и помузла ради млека, предмет је делања, како би данас рекли, овчара, сточарске дисциплине и описана је још у Старом Завету. Група оваца која се у исто време налази у истом простору, заједно назива се стадо. Чувари и водичи стада називају се чобани. Народна песма (анонимни аутор) која описује однос чобана и стада гласи:
Чобан тера овчице, лакој лане, дири, дири дане,
чобан тера овчице лагано.
Преко једне речице, лакој лане, дири, дири, дане,
преко једне речице лагано.
Све му овце прођоше, лакој лане, дири, дири, дане,
све му овце прођоше лагано.
Само једна не може, лакој лане, дири, дири, дане,
само једна не може никако.
Чобан узе гранчицу, лакој лане, дири, дири, дане,
чобан узе гранчицу лагано.
Оди мени малено, лакој лане, дири, дири, дане,
јагње моје шарено овамо.
Језичко стилска фигура где овца може скраћеним поређењем означавати стварног члана Цркве Христове, заједница оваца (стадо, паства) стварну заједницу чланова Цркве Христове, пастир (чобан) стварног свештеника, наравно, у људском разуму, може ићи и у обратном смеру. Члан Цркве Христове, скраћеним поређењем може означавати стварну овцу, заједница чланова Цркве Христове може скраћеним поређењем означавати стварно стадо, а свештеник (пастор) може означавати стварног чобана (пастира).
Свака Реч, у мислима се јавља као слика, изговара се, пише се је отелотворење нечега. У реалном је простору, времену, има своју енергију, силу, отелотворење је нечега.
Писана Јеванђеља су такође отелотворење Христове речи и дела.
У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. (Јован 1, 1-5)
| Свака Реч, у мислима се јавља као слика, изговара се, пише се је отелотворење нечега. У реалном је простору, времену, има своју енергију, силу, отелотворење је нечега. |
Свака Реч Истине Божије је Тројична: од Оца, кроз Сина у Духу Светом. Вољом Оца се Рађа и од Оца Исходи. Свака реч човечија је од воље његове, од њега се рађа и из њега исходи.
Овце, иако бесловесне, у корпусу свог, стварањем датог понашања, имају саборност која се огледа у формирању стада. Воља овце је некако створањем детерминисана, уобличена а њено понашање је реактивне природе: иде за и бежи од. Наравно, уграђена јој је и брига за потомством.
Са друге стране, постадамски и постпотопски човек је за разлику од овце словестан и обдарен слободном вољом. Своју саборност пројављује биолошки кроз породицу, а разумски родове, племена, кроз народе, нације, партије и друге разне организације. Речено модерним језиком, друштвено је биће. Поред реактивног понашања дата му је слободна воља. Индивидуализам га међутим спречава да своју саборност изрази на много већем нивоу него овца. Индивидуализам, делање по свом егу га спречава. Сам его, самосвест свој корен има у Адамовом греху. Сам зна шта је Добро и Лоше….
Као што аутор Порфирије Перић (данашњи Патријарх, у то време митрополит загребачко-љубљански) пише 2015. у часопису Богословље: Главни задатак Пастирског богословља данас огледа се у непрестаном трагању за аутентичном истином природе Цркве, па самим тим и живота у Цркви. Сваки хришћанин дужан је, као носилац Духа Светога, да објављује истину присуства Духа Божјег у свету и Његово спасоносно дејство у Простору Цркве. Битна обавеза Пастирског богословља, као академске дисциплине данас, јесте да обједињује и возглављује православну теологију, а све са циљем њене практичне промене у свакодневном црквеном животу.
И ето, Јеванђеоска метафора тако постаје реалност: сваки човек, сва творевина од стада, оваца, ливада и паша, постају Духом Божијим у свету у Простору Цркве сутелесници Христови. Потрага за аутентичном истином природе Цркве се наставља…
Мимо врата у тор улазе ли улазе…
Лопови краду, кољу упропаштавају…
Вратари врата свакоме отварају…
Најамници ко најамници, одлазе, остављају, беже…
А вук долази и долази и долази…
Овце се разграбљују…
Од туђина не беже…
Разграбљене, свашта пасу…
Као да овце више нису као што су некад биле, некако су модификоване…
Као да је метафора престала да буде метафора…
Као да је променила смер…
| Сваки хришћанин дужан је, као носилац Духа Светога, да објављује истину присуства Духа Божјег у свету и Његово спасоносно дејство у Простору Цркве. Битна обавеза Пастирског богословља, као академске дисциплине данас, јесте да обједињује и возглављује православну теологију, а све са циљем њене практичне промене у свакодневном црквеном животу. |
Метафора наравно може да дела искључиво у Разуму људскоме али и у његовом Уму и Срцу па да онда буде Разумом артикулисана.
ХРИСТОС, ЦРКВА ХРИСТОВА vs НАУКА (психологија, медицина, физика, философија) O tempora, o mores!
Но као што Христос рече: И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир. (Јован 10, 16).
др Младен Печујлија
редовни професор
Факултет техничких наука. Нови Сад
теолог и психолог
[…] […]