Магија је по научној дефиницији нека врста необичне моћи за коју се сматра да омогућује човеку да без одговарајућих природних средстава постигне чак и на даљину окултни, анормални, утицај који има принуђујуће дејство. „Магија је, дакле, тобожња вештина, да се помоћу мистериозних поступака изазову жељена дејства мистериозних сила које се замишљају у природи или над природом“.
Да је магија врло старог порекла, о томе нема сумње. Наука усваја мишљење да је чак и преисторијски човек знао за мађију. По тврдњи Кинга (J. King), Марета (Marett) и Фрезера (James George Frazer) она је чак и старија од религије. По њима религија се управо и развила из мађије. Додуше, ту теорију усваја сразмерно веома мали број етнолога, али она је ипак постојала као једна од разних хипотеза. Међутим, не слаже се са чињеницама тврдња да је идеја мађиске узрочности старија од идеје природне узрочности. Јер, најстарији људи су имали способност да праве алатке које су смишљено употребљаване, што значи да је тај човек прадавних времена свакако имао способност да мисли по принципу природне узрочности. Додајмо томе још и да је према Келеровим експериментима чак и мајмун Султан умео да начини најпримитивније средство за постизање извесног практичког циља. А нема сумње, мајмун је бескрајно далеко од сваког појма о магији. Према томе, онда баш са еволуционистичког гледишта, магија није могла бити првобитни облик људског знања, облик који би претходио сазнању природне узрочности. Но, при свем том ваља признати да је магија веома стара.
Исто тако није тачна тврдња напред поменутих научника да се религија развила из магије. „Најновија испитивања примитивних народа потврђују то до очевидности. Пигмејски народи који несумњиво припадају најстаријем стању људског развитка имају мање мађијских веровања и мађијских радњи но што их имају многи народи на далеко вишој линији напретка. – У арктичкој културној области Карибу-Ескими и Корјаки имају знатно мање мађије него њихови напреднији суседи. Међу Самоједима и Аинима магија је релативно од скора и може се доказати да је страног порекла. Међу становницима северне централне Калифорније и међу старим Алгоникинима у Северној Америци постоје само простији облици магије, али нема правих професионалних чаробника. У области јужне примитивне културе, међу југоисточним Аустралијанцима и на Огњеној Земљи, што је који народ, етнолошки говорећи, старији, то је код њега слабији развој магије и по количини и каквоћи.“
„Ни најстарије познате религије у Индији и Египту не показују, у својим почецима, мешавину религије и магије већ њихово брижљиво одвајање“. „Магија – по тврдњи Кеселера (K. Kesseler) – историјски не претходи религији, већ је једна псеудорелигијска појава која постоји поред религије и живи још и данас у разноврсним празноверицама“.
а) Сличности и разлике између религије и магије
Између религије и магије сличност је у томе, што је једна и друга, за разлику од материјалистичке философије, стоје на гледишту да физички материјални свет није једина стварност, него постоји и натфизички, нематеријални свет. То им је обема прва заједничка црта која их одваја од филозофског материјализма. Друга тачка у којој се религија и магија принципијелно слажу јесте то, што и једна и друга тврде да постоји веза између чулног и натчулног света. „Магија је заснована на веровању да природа и човек стоје у једном скривеном односу и да се ни на једној страни не збива ништа чему не би одговарало нешто и на другој страни“. А слично се може рећи и за религију. Јер, и она је заснована на вери у могућност, и не само могућност, него баш стварност саобраћаја између човека и небеског света: Бога (или богова), анђела, светаца и душа покојника.
Има извесних облика религије у којима се магија баш легално практикује, као што су на пример, таоизам, шаманизам, фетишизам, па и поједини облици махајанског будизма. И не само то, него чак и код ових религија које званично одбацују сваку магију, као што су хришћанство, ислам, Заратрустрина и Мојсијева религија, чак и њихови примитивни верници, упркос званичном учењу својих религија, још како често практикују магијске радње, и чак скоро да и не могу да направе резлику између религијских обреда и магије. Отуда није реткост да човек може у црквама наићи на особе које пале свеће стрмоглавце, везују крпице на дрвеће око цркве, крадом кидају кончиће од одежда и црквених барјака, или пишу „ланац светог Анте“, итд. Па чак и људи које се изјашњавају као атеисти неприметно понекад практикују магију, макар и у најпримитивнијем облику: носе разне талисмане, дрвце оџачареве четке, малу потковицу, хватају се за дугме при сусрету са свештеником не би ли их то „спасло од несреће“, а и разни обичаји са дочека Нове године, макар тај дочек био и атеистички, имају помало магијски карактер: да се на неки начин обезбеди срећа у Новој години. Дабоме, културан човек то не чини свесно, он иде на дочек ради провода. Али, ипак као каква позадинска сенка иза свега тога се може назрети једна нота која издалека личи на магију.
Но и покрај наведених сличности, између религије и магије постоји велика разлика, и то битна. Та разлика међу њима огледа се у ставу који религиозан човек и човек одан магији заузима према чулном и надчулном свету. „Религија хоће да нас уведе у један свет посвећујући нас. Магија, пак, тражи само нашу корист у овом свету, ма и по цену наношења највеће штете другима. Религија признајући нашу зависност, моли виша бића. Магија, потврђујући нашу моћ, не моли, него заповеда. Она чини да делујемо директно на невидљиве силе и видљиви свет. „Оче наш… нека буде воља Твоја“ то је у суштини став религиозна човека. Мађионичара се, пак, ни најмање не тиче воља Оца небеског. Својим чинима он хоће да невидљиве силе упрегне у своју покорност, и да каже: „Нека буде воља моја“.“ Религија ствара од човека послушног сина Божјег. Магија хоће да узурпаторским начином учини човека господарем видљивог и невидљивог света. „Магијски поступак је поступак принуђивања“. „Врачар намеће своју вољу Богу без обзира на моралну вредност човекову. Он хоће да задобије власт над сунцем и кишом, над животом и смрти. То се показује у разним облицима, почев од фетишизма до алхемије, спиритизма и окултизма. Магија је у најдуљем основу супротност религиознога које значи потчињење воље Богу. То је свакако најбољи одговор на питање односа религије и мађије“.
Као што се види, магија развија код човека баш оне тежње и онај став који је по речима Библије узео сатана у тежњи да се прогласи господарем света (Ис. 14,13-14). У томе је психолошка и етичка разлика између религије и магије. Разлика толико велика да то није само разлика, него управо директна психолошка и етичка супротност.
Најзад, постоји и трећа разлика, и то битна. Она је на идејном, философском плану. Наиме, религија, као што је већ речено, увек мора да буде заснована на вери у Бога (или богове). Но у оба случаја Бог се замишља као свесно-лично Биће. У философском смислу речи религија је увек заснована само на теизму, јер чак и оне религије које су се развиле из атеистичке философије, као на пример будизам и џаинизам, или из пантеистичке као браманизам, претвориле су се у политеизам. Дакле, по религији постоји лични Бог који управља светом (односно богови, ако је у питању политеизам).
Магија, међутим, не мора да буде заснована на том веровању. Чак му је логички и противна. Јер, Бог се не може натерати ни на што, као што покушава мађионичар са својим чинима. Магија је заснована на веровању у постојање непознатих, невидљивих, окултних сила без неке личне свести, или ако се тим силама приписује свест, онда су то демони које мађионичар својом тајном вештином изазива да чине његову вољу.
Према томе, на философском пољу разлика између религије и магије је та, што религија може бити философски заснована само на теистичком погледу на свет, а магија или на демонизму или чак на пантеизму, па чак и на некој врсти нематеријалног атеизма. На основу свих тих чињеница следи закључак да су религија и магија не само суштински различите једна од друге, него су баш и супротне. „Религији схваћеној као обожавање и молитва, управо је супротна магија која је атеистична“ – вели с правом Бергсон.
Тако је разлика између религије и магије тројака: а) на психолошком плану, б) етичком плану, и в) интелектуално-философском плану. У магији човек се не осећа ни као син ни као слуга Божји, већ као суверени, макар и уображени, господар света. У религији човек не сме да чини зло другоме. Магија је међутим строго егоистична и човек гледа у њој своју корист без обзира да ли то иде на штету другога. У случајевима такозване црне магије, иде се редовно на штету неког другог. У томе је етичка разлика. И најзад, религија води човека Богу и осећању светога, док магија води човека или демонима или несвесној природи и уместо осећања светости, развија код њега једно мрачно осећање окултности.
Али, ма колико да се оне разликују, ипак су обе дубоко укорењене у човековој души. Отуда су обе врло старе и скоро нераздвојни пратиоци човека. Жозеф Вилбоа (Joseph Wilbois) чини веома духовито поређење религије и магије кад каже: „Оне одговарају тенденцијама људске природе које су врло дубоко усађене и од којих једна баца дете у наручје мајци, а друга трза његову руку из материне говорећи: Не! Потпуно сам!“
Крај првог дела
Др Лазар Милин из књиге Научно оправдање религије
