Др Лазар Милин: Разговор у возу (1. део)

Па као што се у оно време расправљало о оправданости или неоправданости иконопоштовања, тако се данас свуда, и у дневној штампи и при путовањима, говори о потреби или штетности религије. Недавно сам при путовању присуствовао једном таквом разговору између једног младог човека и једног старца. Опростите, молим вас, што ваш дух у овом свечаном моменту преносим из овог светог места у један купе друге класе, да чујемо разговор између младића и старца о потребни религије и наличју атеизма.

Воз је преко огранака Фрушке Горе и сремских равница јурио од Новог Сада ка Београду. У купеу су били присутни путници из разних крајева: Срема, Баната, Бачке, Шумадије, Босне. Старац, сазнавши да у купеу има и Сремаца и Банаћана и Бачвана, започе причу како се некад цела српска Војводина орила од песме „Срем, Банат и Бачка три срца јуначка“.

О, не само то, додаће младић, него се певало и „Орокликће“ и „Радо иде Србин у војнике“ и „Књигу пише краљ Србије“ и „Србијанци и Босанци“. Сећам се, био сам дете, али знам да се србовало као у доба романтизма.

Хе, а шта смо данас? упита старац.

Како, „шта смо“ упита младић: Што се мене тиче ја сам и данас православни Србин. А шта сте Ви, то не знам.

Гле! — изненади се старац. А шта ти значи оно „православан“ ?

Значи да верујем у све оно што се на литургији чита као Символ вере, почевши од „Вјерују во јединаго Бога“ ла све до „Ми жизни будушчаго вјека“ одговори младић.

Гле, гле! — учини старац са прикривеном подругљивошћу. А шта имаш од тога што верујеш

Имам све дно, што би атеисти увек желели да имају, а никад немају, рече младић. Имам непомућени душевни мир, имам радост у срцу, имам смисао живота, имам ослонац у нскушењима, имам утеху и наду у страдањима, па шта ћу више! А знам да свега тога атеисти немају.

Откуд ти то знаш? упита старац.

Отидите у позориште да гледате комад „Злочин и казна“. Па кад будете видели Раскољникова, онда ће Вам бити јасно чега безбожници немају.

Уосталом, ако Ви мислите да је то само роман, ево Вам баш и стварног примера. У Сарајеву је пред рат постојало једно тајно удружење присталица безбожне Шопенхауерове философије, која је учила луде да живот није дар Божји, него бесмислен паклени вашар, и посао који ни трошкове не подмирује. Ти људи, углавном младићи, поставили су самоубиство за циљ овога живота, и као по каквом договору вршили су самоубиства скачући са једне високе стене зване Јекавац. Тадашња дневна
штампа је о томе много писала.

Ја сам о њиховом случају размишљао, продужи младић, и дошао сам до закључка да је њихов поступак апсолутно логична последица не само њихове, него и сваке друге атеистичке философије. Јер, ако је живот само ово што ми на земљи доживимо и преживимо, ако нема никаквих других вечних и непролазних вредности, онда је не само мој живот, него и живот и весеље целог човечанства исто што и лумперај осуђеника над којим сутра треба да се изврши смртна пресуда.

Ви старче, продужи младић, живите на земљи већ око 70 година. Замислите да Вам је неко пре Вашег рођења, пре него што сте осетили у своме бићу нагонску жеђ за животом, да Вам је у каквом чаробном огледалу могао показати цео Ваш будући земаљски живот са свима патњама и бедама које су Вас у ових 70 година снашле. Ви, рецимо, видите како све Ваше шесторо деце гине у усташким логорима као што сте нам мало пре попричали. И тада чујете глас: Ето, ако дођеш у земаљски живот, то ће те снаћи. Живећеш и мучићеш се 70—80 година, а да не клонеш, усадиће се у твоју природу жеђ за вечним животом која ће те цела века пратити, тешити, морити и варати, али је никад нећеш моћи задовољити. Јер, по- што вечног живота нема, твој земаљски живот ће се после 70 година уз врисак и јаук угасити у вечном ништа- вилу, тако да од тебе ни на земљи, ни у васиони, ни на небу, неће остати ни трага ни гласа кроз целу вечност.

Признајте, старче, рече младић, зар не бисте Ви томе гласу одговорили: О, ако је то све, онда хвала лепо на понуди. Не примам улазницу у овај свет. Ето, старче, то Вам је живот без религије, живот једног атеисте. ..:

А замислите сада обратно, рече младић. Замислите да Вам тај глас каже: Истина је, у земаљском животу ћеш имати велике невоље, али не бој се, јер земаљски живот је само мост преко кота мораш прећи да би стигао у царство вечне лепоте, вечне доброте и вечне истине. И знај, ја ћу те пратити преко тог моста да ти живот буде лакши и слађи, и да никад не заборавиш шта је коначни циљ твога живота. Па Вам онда као у каквом чаробном огледалу, или у каквој визији, покаже крајњи циљ Вашег живота.

Да ли би Вам, старче, тада живот изгледао бесциљан, бесмислен и непожељан> Да ли бисте тада платили улазницу Ја лично не бих, рече младић. А уверен сам да не бисте ни Ви. Ето, то Вам је живот са религијом. Зато кад мој ум тражи смисао и оправдање живота — а чији ум то не тражи!; кад моје срце тежи за вечном срећом — а чије срце за тим не тежи2!; кад моја зоља и савест траже вечну доброту и подршку у борби против греха — а ко такву борбу у себи не осећа2!; то онда значи цела моја душа, и твоја старче, и душа сваког човека, тражи управо религију, јер нам све то само религија може пружити. То значи да душа сваког човека у ствари тражи Бога, вапије за Богом, као Псалмопевац који каже: „Жедна је душа моја Бога, Бога живога“.

Уосталом, продужи младић, нисам ја једини сведок овога. На мојој страни је цело човечанство. Јер, вредност религије није у томе што ће ми она пружити утеху, што ће створити у мени само илузију среће. Вредност религије је у томе, што она служи за основ баш правој стварној срећи не само појединаца него целог друштва. Јер, ако нема Бога и религије, онда нема разлике између греха и врлине. А на шта би се свео живот у друштву које не би признало никакву разлику између греха и праведности Признајте, старче, да бисте се Ви као поштен човек врло брзо заситили таквог живота, макар покаткад и уштинули нешто од његових варљивих сласти.

Осим тога, на шта би се свела уопште људска култура ако се порекне и избаци утицај религије на њу. Избаците ли њен утицај из културе, вратићете се у примитивно стање. Избаците ли њен утицај из књижевности, остаће те без великих ремек-дела, па понегде чак н без писмености, јер религије су стварале прва писма и азбуке. Избаците ли њен утицај из музике, остаћете чак и без нотног система. Избаците ми њен утицај из сликарства, остаће вам само шаре модерних сликара за које никад
нећете бити сигурни шта премстављају.

Знате, старче, кад би религија била особа која може да говори, онда би као некад Спаситељ Јеврејима, до викнула данашњим људима: „Ако речима мојим не верујете, делима мојим верујте“. Јер, ја, религија, дала сам вама културу, и уметност и философију и неуку и морал и утеху и све чиме се одвајате од животињског света. Па за које од тих дела бацате камење на мене, ви површна децо ХХ века — Да, тако би проговорила религија кад би била особа ни кад би имала уста, рече младић.

Најзад, кад религија не би била насушна потреба људске душе, кад би безбоштво било макар мало утешније за људско срце и привлачније за људски разум, онда се религија са својим моралним оптерећењем човека не би уопште могла ни појавити у роду људском, а камо ли постати свеопшта појава. А ако би се каквим чудом и појавила, човечанство би је давним давно стресло са себе као какву окужену ин прљаву хаљину, А гле, иако је у историји било покушаја да се религија насилно избаци из човековог срца и да се на њено место унесе безбоштво, ти покушаји нису доносили човечанству никаква добра него само мучеништво, после чега се човечанство опет враћало Богу, заврши младић своју реч.

Из књиге – Разговори о вери