Већина људи понекад осети незадовољство у свом животу или се осећа неуспешним. Код неких то је пролазна појава, а код других се појављује базично незадовољство самим собом, а није психопатолошке природе. Такве особе посао доживљавају као напоран и можда без перспективе, људе из своје најближе околине као оптерећујуће… Данас се убрзано живи, бомбардовани разним информацијама стално се поредимо с другима, одгајање деце је захтеван посао, пензионерски дани чине људе усамљеним… У таквим околностима многи се питају шта је смисао.
Узроци незадовољства су различити. Јављају се често као последица тренутног расположења, монотоног посла и живота, умора или стреса. И у таквим ситуацијама многи пожеле да нешто промене.
Уз мало размишљања, промену става и другачију организацију времена свако може да направи мале промене. Оне ће бити довољне да се настави у прилагођеном ритму и у складу с нашим циљевима, идејама и околностима које не могу да се промене, а опет смањиће незадовољство и притисак.
Нова животна авантура
Међутим, велики део људи увиђа да неке ствари мора да промени радикално, јер се осећа лоше, недостаје им смисао и не налазе задовољство у свом свакодневном функционисању. Те промене односе се на стил живота, однос према садашњем пословном, приватном и породичном окружењу. Оне траже и редефинисање или стварање нових животних циљева и одговор на питање: како желим да проведем следећих пет, десет или више година.
Када редефинишемо циљеве или направимо нове, видећемо да не иде све тако глатко како смо замислили на почетку. Многи фактори утичу на то да почнемо другачије да се понашамо, усвајамо нове навике и уопште да кренемо у нову животну авантуру, с новим или прилагођеним циљевима.
Као прво, потребно је да изађемо из наше уобичајене рутине или зоне удобности. Та наша зона комфора није нешто што подразумева живот у коме је све сређено без материјалних трзавица. Напротив, то од нас захтева напор да променимо уобичајени ритам у окружењу које познајемо и који не бисмо, али морамо да променимо. То захтева вољу и истрајност, одрицање од многих ствари, више размишљања и стварање нових навика. Можда звучи као флоскула, али да бисмо нешто променили, морамо да почнемо да мењамо себе и своје навике. Многи то не желе, али онда све остаје мање-више исто. Све што желимо да променимо остаје сан који се никада неће испунити.
Друга препрека на коју наилазимо јесте научена беспомоћност, један јако моћан психолошки механизам, који се у овом случају појављује, односно кад желимо нешто да мењамо или да се више потрудимо око нечега. То спречава људе да буду успешни у било ком послу, па се неретко зауставе негде на средини. Особа обично наводи различита оправдања – од лошег односа с родитељима, преко злонамерних људских нарави, пословне политике фирме или институције у којој ради, до кризне ситуације у земљи или свету. Увек се налазе оправдања за оно што је тешко.
Труд и воља уместо пречица
У крајњем исходу стално се траже пречице, лака решења, остварење циља уз што мање напора. То је понекад заиста и могуће, мада је такав исход или резултат пуке среће или производ дужег размишљања и планирања. Тако је ово само наизглед лако решење. Треба бити свестан да је за остварење циља и превазилажење незадовољства потребна посвећеност и велики труд, од кога многи брзо одустану. Потребна је константност упркос многим промашајима, иако без повремених грешака не можемо напредовати. И када формирамо нове навике, морамо их брижно одржавати да се не бисмо вратили старим рутинама.
Наведене препреке се превазилазе уз вољу, тако да када се мало уходамо промена постаје видљива. То је додатни мотив да се на новом путу промена истраје, а када увидимо за шта смо способни и циљеве можемо да подигнемо на вишу лествицу.
Политика
