Уз искрени осмех, емпатију, друштвеност, активно слушање, стављање себе у позицију друге особе и великодушност и себи и другима учинићете живот лепшим
Колико сте пута ових дана били љубазни према некоме? Или чак према самом себи? И колико је људи било љубaзно према вама, на послу, у радњи, у породици, у пролазу?
У данашње време, када се агресивни и свадљиви стил понашања промовише на неким медијима и испољава у стварном животу, од изузетне важности је да практикујемо љубазност и интересовање за друге људе. Јер није ни природно, а ни нужно да човек човеку буде вук.
Одраз бриге и саосећајности
Није једноставно дефинисати љубазност. Она може бити научена, али и базично својствена многимa који су заинтересовани за друге људе. То је добронамерна радња усмерена ка другој особи, мотивисана жељом да се другоме помогне, без идеје да се буде награђен или кажњен. Разликује се од алтруизма јер се не подразумева да особа мора или жели да помогне некоме уз одређено одрицање.
Нажалост, у неким друштвима, па и нашем, постоји уверење да је љубазност знак слабости, као да једино намргођеним и превише озбиљним ставом лакше добијамо оно што желимо. Када бисмо то тестирали у свакодневном животу, видели бисмо да то није истина, изузев ако није у питању неки мизантроп, било ког пола, и још на некој битној позицији.
Љубазност је и одлика менталног здравља, одраз наше бриге и саосећајности с другима. Исто тако утиче и на смањење стреса и анксиозности, а повећава ниво самопоштовања и чини људе срећнијим. Исто тако утиче на то да се буде прихваћенији јер нас други људе виде приступачнијим. Нека истраживања кажу да је љубазност пожељнија карактеристика од лепог изгледа.
Карактеристике љубазне особе, поред осмеха који може бити утрениран, јесу емпатија, друштвеност, активно слушање, стављање себе у позицију друге особе, великодушност и услужност у смислу да се жели помоћи другој особи у некој ситуацији која није екстремне природе.
Најчешћи примери за љубазност су када устанете некоме у аутобусу или чекаоници, придржавање врата и најобичнији поздрав и лепа реч, уз сложеније врсте помоћи када видимо да су други у невољи.
Вољно усмеравање на љубазност је важно, јер наш мозак тежи да се фокусира на негативне ствари, проналазећи претње у околини. Ако се вратимо на питања с почетка текста видећемо да имамо тенденцију да понављамо у мислима негативне догађаје и да им дајемо примат, уместо да се више посветимо лепшим стварима које смо доживели, јер их понекад схватамо олако, а оне се свакоме дешавају у већој мери него ружне ствари.
Љубазност можемо схватити као увод у позитивну психологију и другачије доживљавање света и људи око нас. Веза између позитивног става и позитивног исхода је добро позната, иако није свемогућа. Опуштенији ментални став се пројектује и на релаксираност тела, јер, ако смо у грчу, онда смо у стресу или обратно.
Како истраживања сугеришу, када смо љубазни, продукује се и окситоцин или „љубавни” хормон, производ хипоталамуса који излучује хипофиза и који игра пресудну улогу код порођаја и у мушкој репродукцији, у сексуалним везама и узбуђењу, а редукује анксиозност и стрес.
Суочени са свакодневним проблемима, у култури која промовише залагање за самог себе, може се учинити да је љубазност непотребна и да све што доживљавамо негативно треба да покажемо својим ставом. Иако звучи као фраза да ако не можемо да променимо околности, можемо да променимо став према њима, то је један од главних постулата позитивне психологије и многих когнитовно-бихејвиоралних и других психотерапија.
Промена става
Свет око нас доживљавамо кроз сопствене ставове према појавама, често у складу с унутрашњим расположењем. Када се затворимо у зачарани круг рутине и навике и прихватања да се ништа неће променити, сврсисходно је да прво мењамо ставове, јер ће они довести и до промене понашања. Ако посматрамо свет као џунглу, нормално је да опасност и непријатељство доживљавамо са свих страна.
Промена става, и опуштеније сагледавање света, као и нас самих, није лако и не дешава се брзо. Али први корак у том процесу, бити љубазан, исто тако није ни тежак.
Politika
