У Русији је, судећи по писаним споменицима, било не мало јуродивих; сматра се да су у Москви они чинили чак и посебан сталеж (Г. П. Федотов), и да су се званичног прослављења (канонизације) удостојили само малобројни. Руска црква канонизовала је укупно 37 јуродивих, и то 4 из XIV века, 11 из XV, 14 из XVI, 7 из XVII и једнога из XVII столећа. Међу девет новопрослављених Светих Руске Православне Цркве, чија је канонизација извршена поводом хиљадугодишњице крштења Русије (1988. године), налази се и једна светитељка која се јуродственим житијем удостојила виђења Лица Божијег – Света блажена мати Ксенија Петроградска (рођена између 1719. и 1730., упокојила се у Господу највероватније 1803. године). Највећи процват овог вида подвижништва запажа се током XV и XVI века; познато је да је у другој половини XVI века у Русији постојало мноштво храмова у којима су се чували мошти блажених, и да је у то доба сваки већи град имао и свога заштитника из реда јуродивих: Новгород је прослављао Николу Кочанова и блаженог Теодора, Михаила Клопског и Јакова Боровичког, Устјуг – Прокопија и Јована, Ростов – Исидора, Москва – Максима и Василија Блаженог, Калуга – Блаженог Лаврентија, Псков – Николу Салоса. За владе Ивана Грозног Црква је канонизовала највећи број подвижника овога реда. Крајем XVI и током читавог XVII века, међутим, у доба свеопште кризе духовности у руском друштву, опада и поштовање јуродивих у народу (посебно у већим градовима), а смањује се и број оних који бивају удостојени црквене канонизације. Овај вид подвижништва нешто се дуже задржава једино на северу Русије – у Вологди, Тотми, Каргопољу, Архангелску, Вјатки, док у Москви и државне и црквене власти започињу прогон јуродивих. Лишено духовне подршке интелигенције и физички прогоњено од стране полиције, јуродство трпи процес дегенерације (јављају се лажни јуродиви, против којих Црква издаје више указа, објављујући да њихова дела немају на себи благослов и да као таква не представљају ништа друго до одметништво из друштва и саблазан вернима), да би се у XVIII веку оно готово у потпуности изгубило.
Јуродство Христа ради један је од најизразитијих облика руског подвижништва и уједно једна од најсамобитнијих црта руске културе. Николај Берђајев у њему сагледава типично руски хришћански подвиг, Достојевски у свом знаменитом есеју о Пушкину вечно скиталаштво, небожитељство и потребу за „срећом свега света“ посматра као маркантну одлику руског националног карактера, оличену и у најбољим тековинама књижевности. Јуродиви су представљали инспирацију руским писцима (Пушкину у „Борису Годунову“, Достојевском у „Злим дусима“, где се појављује лик Марије Тимофејевне Лебјаткине, и „Браћи Карамазовима“ са ликом Лизавете Смердјашче, Толстоју у „Детињству“, С. В. Максимову у његовим путописима, и сликарима: сетимо се знаменитог платна В. Сурикова „Бољаркиња Морозова“, где се као једна од централних фигура истиче измождени „Божији човек“ са табанима отеченим и испуцалим на снегу, у поцепаној лакој кошуљи и тешким веригама на телу).
И да закључимо. Када се читају древни описи живота јуродивих, стиче се утисак да си прешао границу и ступио у нови, особити предео егзистенције. У том социјалном друго-битију огледа се сва својеобразност јуродства и његов историјски смисао. Једна од основних одлика јуродства била је разобличавање аморалности, површно схваћеног „здравог смисла“ и „устаљених обичаја“ у друштву, који су се косили са изворном хришћанском моралношћу. Јуродиви су у Русији разобличавали и силнике овога света, којима се нико није смео супротставити, у чему се огледало њихово социјално служење. Јуродство, наиме, објављује Цркву у њеном социјалном друго-битију, „новом живљењу“ које није „од овога света“. Оно је идеал уграђен у руски национални менталитет, у његову отвореност за највише форме искуства, његово слободољубље, доброту, даровитост, месијанска стремљења – идеал присутан од XIV века до данас.
КРАЈ
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
