Појава јуродства, исто као и појава монаштва, била је условљена кризом хришћанских вредности након признања хришћанства за државну религију. По речима Св. Златоуста, тадашње друштво наследило је од паганства бројне недостатке и бесмислице, не показавши довољно чврстине и одважности да их се ослободи. Страсти и пороци паганске епохе почињу да продиру међу хришћане. Декаденција хришћанског идеала узрокована је и праксом да се вера прима због законске обавезе, а не по слободној вољи и расположењу духа: пошто је сваки поданик државе био дужан да буде и члан Цркве, многи су нову веру прихватили из користољубља или зато што су тако морали да поступе. Многи чланови Цркве су се по имену могли сматрати хришћанима, док је испуњење заповести Еванђелских и истинско живљење у Духу било далеко од њих. Зато истински ревнитељи вере, не гајећи лажну наду да би се тако морално посрнуло друштво могло преобразити, одлучују да се удаље у пустиње и занавек одрекну света са његовим страстима и свагдањим безакоњима. Када се умножио број пустиножитеља, у доба највећег процвата источног монаштва (IV в.), показују се и први знаци његове деградације – частољубље и гордост слабијих подвижника, старање о овоземаљском благу и бригама овога света, оглушавање о поредак иноческог живота установљен од Отаца. Зато је IV век уједно и доба појаве јуродства у колевци монаштва, Египту, одакле ће се овај вид хришћанског подвижништва ширити по целом Истоку. Древно јуродство прослављено је у личности шесторо канонизованих Светих: Исидоре (IV век), која овај подвиг носи живећи у једном женском манастиру; Серапиона Синдонита, који јуродствује у Александрији и Риму, да би се упокојио у Египатској пустињи почетком V века; Висариона Чудотворца, Египћанина родом, који се упокојио крајем V века у дубокој старости, прославивши се сиромаштвољубљем, молитвословљем са изобилним даром суза и великим смирењем; Симеона Едеског (522-590), који полази на подвиг јуродства осам година пре своје блажене кончине, након поклоњења Крсту и Гробу Господњем, са тридесетогодишњим опитом монашког подвизавања; Преподобног Томе, сабрата једнога Сиријског манастира, за кога се претпоставља да је био савременик познатог црквеног историчара Евагрија (рођен 535. год.) и Светог Андреја (живео у другој половини V века), чији саможртвени подвиг на улицама Константинопоља траје читавих 66 година. Свој пуни замах јуродство у Христу добиће знатно касније и на просторима удаљеним од његове постојбине – у Русији, која ће од XIV до XVIII века податири Цркви Христовој 37 канонизованих и небројено мноштво свету непознатих подвижника јуродства.
Према сачуваним писменим сведочанствима, јуродиви се у Русији јављају већ од XI века; први међу Светима од руске крви и племена који се јуродством удостојише Царства небескога био је негдашњи монах Кијево-Печарске лавре Исакије (+1090), који је примио постриг од преподобног Антонија, затим се седам година подвизавао у затворништву, да би после тешких искушења и опасне болести узео на себе бреме јуродствовања, најпре у самом манастиру, саблажњавајући игумана и братију и од њих сваку поругу кротко подносећи, а затим странствујући по свету у кострети, трпећи студен и ране телесне дан и ноћ. Познато је и да је преподобни Авраамије Смољенски извесно време у младости, пре него што ће ступити на пут монаштва, провео у јуродствовању: „скинувши са себе светле хаљине и обукавши се у сиротињско рухо, преподобни хођаше као један од просјака, јуродивим се градећи“ (овај светитељ живљаше у другој половини XII века). Преподобни Кирил Белозерски (1337-1427), потоњи игуман Белозерске обитељи и аутор мноштва духовних списа (посланица, поука, правила монашког живота), такође је неко време носио подвиг јуродства Христа ради.
Ни у једној другој земљи овај вид подвжништва није доживео такав процват и није пропраћен таквом славом и поштовањем, као што је то био случај са Русијом. Ово је у великој мери условљено историјским околностима, начином живота, типом културе, али и менталитетом рускога народа, његовим особитим призвањем и самобитношћу његовог духовног пута. У друштву обремењеном неправдом и безакоњем, тлачењем сиромаха и безграничном самовлашћу богате и повлашћене мањине, јуродиви преузимају подвиг изобличавања силника овога света, искорењавања зла, лажи и неправде, заштите потлачених, тако да аскетској, духовној страни јуродства, оличеној у удаљавању од света и стицању савршеног смирења кроз излагање порузи, у проповедничком и пророчком служењу, руски јуродиви додају и веома изражену димензију социјалног служења, указујући на противречност између формално прихваћеног хришћанства и друштвене аморалности, између идеала Правде и реалности безакоња. Стога су ови подвижници посебно били поштовани међу простим светом, знатно више него у вишим сталежима руског друштва; народ је јуродиве сматрао за истинске извршитеље Еванђелске речи, за своје заштитнике и доброчинитеље, за најсветије међу угодницима Божијим, због чега их је и називао „људима Божијим“. Великаши су, опет, бојећи се гнева Божијег и проклетства угодника Његових, под утицајем јуродивих исправљали своје нечасне поступке, одустајали од чињења зла и давали милостињу потребитима, кајући се за безакоња и неправде своје.
Крај трећег дела
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
