Духовни живот јуродивих, њихови судови о свету, њихово промишљање о ближњима дају основ за закључак да се њихов скривени човек управљао према облагодаћеном разуму, да су им поступци били промишљени и да су у свему деловали по својој слободној вољи, свесно и у чистој савести. У спољашњем животу они се одричу ума, искључујући се из друштва и скривајући своје мисли и осећања, побуде и стремљења, излажући се порузи и презиру околине “Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“ (1. Кор. 1, 25). И говор јуродивих беше другачији него у других људи: као што је идеални покров човека Божијег нагота, тако је и идеални говор његов – ћутање. „Јуродственоје житељство избрал јеси, … храненије положи устам својим“ – поје се у служби Светим Христа ради јуродивим Андреју Цариградском, Исидору Ростовском, Максиму и Василију Московском. Поред молчалништва, запажамо код ових подвижника и глосолалију, издавање неартикулисаних гласова или примитивизовање исказа до нивоа детета које је тек почело говорити. Иза, рекло би се, апсурдних порука јуродивих крије се дубоки смисао – опомена ближњима, управљање на пут покајања и исправног живота или пророштва о догађајима који ће се збити на славу Божију и као потврда светости изабраника Божијих. Јуродиви одбацују моралне норме и друштвене законе, стојећи у слободи којом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1); и, као што негда Господ улажаше под кров грешника и цариника, и не одбациваше од себе блуднице, разбојнике и прокажене, тако и ове слуге Божије пребивају међу одбаченима и презренима. У сваком грешнику, ма колико га се људи гнушали, јуродиви виде само брата патника коме треба руку пружити и извести га на пут покајања, правде и спасења. Тако се за блаженог Висариона Чудотворца приповеда како је, пролазећи кроз једно египатско село, видео блудницу и обећао јој да ће доћи навече, а када га ова дочека он узе псалтир и стаде јој читати Реч Божију, молећи се после сваког Псалма Господу Искупитељу рода људског и Победитељу пакла да се смилује на чедо Своје и управи живот њен по заповестима Својим. Тада блудница паде пред ноге Светога и, поражена нечистотом своје душе и дубином милосрђа Божијег, реши да занавек остави своја зла дела и остатак живота проведе у уздржању и подвигу; убрзо она прими ангелски образ и до краја живота угађаше Богу дан и ноћ. Блажени Пафнутије „свима беше све, да како год неке спасе“ (1. Кор. 9, 22), пијаше вино с разбојницима и грешницима, спасавајући душе њихове проповеђу Еванђеља. Блажени Серапион Синдонит неколико пута је себе продавао у ропство да би помогао једној сиротој удовици која са децом својом умираше од глади, да би обратио јеретике на пут истине, да би спасао ропства сина јединца неке убоге паћенице. Тако јуродиви, духом живећи и по духу ходећи (Гал. 5, 25), избављаху безнадежне и потиштене и враћаху веру одбаченима и презренима. Пред силницима овога света јуродиви смело исповедају истину, сведочећи о њиховим злим делима и говорећи оно што се други не усуђиваху. Свети блажени Николај Псковски подругује се великом цару Ивану IV Васиљевичу Грозном приликом његовог доласка у Псков: “Иванушка, Иванушка, послужи се хлебом и сољу, а не крвљу људском!“ Исти светитељ за Велики пост позива Грозног у Печерски манастир и дочекује га у убогој келији са великим комадом сирова меса на чистом столњаку. „Та ја сам хришћанин и никако нећу јести меса у ове дане!“ – негодује цар, на шта јуродиви вели: „Ти чиниш нешто много горе, царе: ти се храниш телом и крвљу људском, заборављајући не само пост но и Самог Бога“. Блажени Михаило Клопски разобличаваше кнеза Димитрија Шемјаку, Јован Московски постидео је Бориса Годунова. Ни црквени великодостојници нису били поштеђени праведне осуде за своја недела: новгородском архиепископу Евтимију којим је овладала страст среброљубља блажени Михаил скресаће у очи: „Допуштају ли црквена правила пастиру да пљачка своје стадо? И за кога сабираше богатство?“, након чега се, под теретом савести и у страху од гнева Божијег, овај разбољева и умире. Ругајући се спољашњем благочестију, лицемерном пошћењу и формалном држању црквених заповести без истинског обновљења ума и очишћења срца, јуродиви су спремни да погазе и црквени поредак ради буђења савести млаких хришћана: Свети Симеон Емески једе кобасице на Велики петак, потсећајући успаване савести на њихово свакодневно разапињање Христа Господа нечасним делима и злим помислима; за време Свете литургије он скаче по храму и гађа, са амвона, присутне жене орасима, испред храма обара столове са тек испеченим хлебовима, због чега ће бити премлаћен од трговаца – све опомињући на чување светиње храма и позивајући на истинску побожност, на клањање Богу у духу и истини (Јн. 4, 23).
Подвиг јуродства неодвојив је од непрестане молитве и богомислија, бдења и духовне борбе, који се скривају од очију људских под маском безумља, цинизма и аморалности, како би се поругом и гоњењима подвижник заштитио од гордости и славољубља. Дивна је и сваке хвале достојна молитвеност ових угодника Божијих: тако, блажени Висарион четрдесет дана и ноћи, непомично стојећи сред трња, пребива у богомисленој молитви; блажени Василије Московски хођаше „главе вазда Богу уздигнуте и очију управљених ка висинама“, пошто се овај дивни подвижник сваком молитвом и прозбом мољаше у Духу у свако доба (Ефес. 6, 18); Ум јуродивих, „безумијем мнимим безумије мира обличивших“ (из Тропара Св. Блаженој матери Ксенији Петроградској), у потпуности је управљен ка Богу и слободан за истинско човеко – и Богопознање, по речи Светог Писма: „И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Римљ. 12, 2). Вољу Божију они испуњавају свим срцем, и умом, и вољом и душом својом, вазда испитујући своју савест и сагласност свога живота са Словом Божијим.. Св. Блажени Василије Московски, по речима црквене песме, „всја Христова ученија дјели исполнил“, преподобни Михаил Христа ради јуродиви Клопски „Христови бо возжелев божественија заповједи и дјелом совершил“; Сепарион Синдонит увек са собом носаше Еванђеље да би „себе испитао у непрестаном послушању слову Божијем и да би имао уза се учење које је вршио на делу“.
Монаштво је такође у великој мери инспирисало и припремило подвиг јуродственог служења свету. Преподобни Јован Касијан, одређујући начела манастирског живљења, даје извесне препоруке које се могу схватити као позив на јуродствовање у Христу као најтежи подвиг самоодрицања и највећи степен савршенства: „Међу братијом буди као глув, нем, слеп и луд“; пише Касијан у 41. глави свога Правила. „По слову Псалмопојца: А ја као глух не чујем и као нијем који не отвара уста својијех (Пс. 38, 13), буди и ти као глув, нем, слеп, да осим онога кога по достојанству изабереш као пример за подржавање, никога не погледаш; и ма шта да уочиш код других људи што теби неће бити на корист, држи се као да то ниси видео, као што ни слепац то не би приметио… Ако те ко оклевета или на некакав други начин увреди, буди непомичан и не правдај се никако, као нем будући, и држи у срцу своме овај стих: Рекох: чуваћу се на путовима својим да не згријешим језиком својим; зауздаћу уста своја, док је безбожник преда мном. Бијах нијем и гласа не пустих (Пс. 39, 1-2). И четврто чега се ваља држати више од свега и што ће ти послужити као украс и круна претходних трију врлина, то је да се учиниш, по речи Апостола (1. Кор. 3, 18), лудим у овоме вијеку да би био мудар: немој расуђивати ни о чему што ти се заповеди, но у простоти срца и са вером вазда послушан буди, држећи за свето, спасоносно и мудро само оно што ти прописује закон Божији или искуство твога духовног оца“. Преподобни Јефрем Сирин у Поуци монасима такође указује на неопходност стицања извесних врлина које заправо представљају основу и срж подвига јуродства у Христу. Савршени хришћанин, по учењу Сиринову, труди се да задобије савршене плодове Духа – „истинску и постојану љубав и мир душевни, дуготрпељивост и благост, кротост, веру и смиреноумље“; „и као што други, што у свету живе робујући телу, са великим задовољством и радошћу прихватају за себе почасти, славу, богатство, раскош, власт и друге насладе, тако они који су се удостојили стицања горе наведених хришћанских врлина, са задовољством и духовном насладом, радошћу и весељем, у блаженој нади на васкрсење гаје у себи спремност, или, боље рећи, сматрају за себе пожељним да наготују и гладују и трпе свакаква страдања Господа ради, да буду подвргнути мржњи, бешчашћу, злоби, бичевању, да постану сметлиште света, да буду разапињани и да узму на себе свакакво јуродство“. Свети Јован Златоуст у Беседи на Прву посланицу Коринћанима Св. апостола Павла велича и слави безумље изабраних: „За нашу проповед о Христу Распетоме сматрају нас безумима; али нека их: ми на то пажње не обраћамо, јер верујемо да је наше безумље мудрост истинита за све који са вером прихватају реч нашу. Вама је то познато из искуства. Примили сте реч нашу, приступили Господу и постали мудри у Христу, мудри мудрошћу истинитом коју у свету нико не познаје изузев верних. Погледајте како вам се све око вас појаснило: вама је знано да постоји Бог, откривено вам је шта је овај свет, како је настао и какав му је крај, шта је човек и какво је назначење његово, откуда зло и како га победити. Ко у свету може знати све то тако као што ви знате? Ако сам ја, кога сматрају безумним и проповедником безумља, победио мудре овога света, онда мудрост која је однела победу никако није безумље, већ мудрост најсавршенија и толико надмоћна у односу на мудрост света да се зато онима који је немају чини безумљем“, учи знаменити проповедник из IV века.
Крај другог дела
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
