Još jedna kulturna tradicija – organizovanje književnih večeri – izazvala je veoma pozitivne utiske. „Literaturni večer u Petrogradu to je isto što kod nas beseda. Razlika je samo ta što kod nas nijedna beseda ne biva bez igranke, a kod Rusa sve literaturne večeri bivaju bez igranke“, zapaža Svetozar Marković, koji je posebno bio fasciniran njihovim posetiteljkama: „Nikad ne videh toliki broj ženskinja skromno obučenih“. Marković konstatuje i veću emancipovanost ruskih žena u odnosu na Srpkinje, posebno nihitlistkinja – „to su ženske što se otkazaše muškog tutorstva, pa se rešiše da sopstvenim rukama zarađuju sebi hleb <…>, vesnice novog veka“ .
Ruska komunikaciona kultura takođe je u nekim svojim segmentima zbunjivala Srbe. Najneobičnija im je bila tročlana struktura ruskih imena. „To mi je bilo neobično u Rusiji, da se niko ne zove prezimenom kao kod nas; nego svako nosi dva imena, ime krsno i ime očino. Naše prezime dolazi samo među najintimnijim poznatima. A to je kod nas neobično. Kako se sastaneš sa onima koji hoće da te u svoj krug prime, pitaju te: kak vaša familija. Onda kažeš ime, ime očino i prezime. Tako n. pr. ja sam kazao Ivan Joakimović Subotić, jer mi je ime Jovan, a očino ime Joakim, i onda sam postao tim istim Ivan Joakimović. Ženska pak kazala je svoje ime krsno, i krsno ime svoga oca, pa si je onda morao osloviti, n. pr. Olimpija Gavrilović (pogrešno – Olimpiada Gavrilovna, prim. naša). Sad uzmite, da tu u malo povećem društvu koje muških koje ženskih ima po 10-20 osoba. Ko će ta imena sva zapamtiti od nas, koji u tom ne imasmo nikakvog vežbanja“, piše Jovan Subotić 1885. Milan Đ. Milićević bio je u nedoumici kada je video ruski način poklanjanja moštima – sa trokratnom velikom metanijom: „U putu od Moskve do Trojice, upoznah se s knezom Vladimirom Meščerskim. S njim bejah u crkvi Sv. Sergija. Kad dođe red da celivamo ćivot Svetitelju, on ponudi mene da celivam prvi. Ja se prekrstih, priklonih se, i celivah onako kako sam celivao Svetoga Kralja Prvovenčanog, u Studenici; kako sam celivao Sv. Kralja Milutina, u Sofiji, i Sv. Cara Lazara, u Ravanici. Svršivši celiv, ja uzmakoh, da i on učini svoje. Končili li? – upita knez. Končil, – odgovorih ja. Onda on priđe i stade krstiti se i metanisati, pa „biti glavom“ o patos crkveni, i tek zatim celiva ćivot, pa se izmače. Izašavši u portu, među one Ruse u drvenim opancima, on me uze pitati: Jeste li Vi odista pravoslavan? Ja sam jedan od onih koji se broje da su najpravoslavniji u Srbiji, rekoh mu, smešeći se. A što me pitate? Ta eto, videh ne metanisaste pred Sv. Sergijem. Ja sam se njemu onako poklonio kao Svetome srpskom Kralju! Bolje ne umem“. U sakralnoj komunikaciji, verbalnoj i neverbalnoj, opažaju se još neke specifičnosti. „Duhovnik ovaj primi me veoma lijepo i – po vzaimnom cjelovanju lica i ruku, po običaju svega rusijskog sveštenstva – reče mi da sjednem, koje i učinim“, seća se Gerasim Zelić. Isti autor pripoveda kako su „došli Mitropolitu na pozdravljenije praznika (Vaskrsa, prim. naša), koji je svakom dao po tri crljena jaja, kako što je u Rusiji običaj“.
O distantnosti i prisnosti u komunikaciji – zavisno od sredine u kojoj se ona odvija – svedočanstvo ostavlja Jovan Subotić. Komunikacija sa ženama je umna i duševna, „da ti čisto igra srce u nedrima od miline. Ta nežnost, ta usrdnost, ta iskrenost!“ Srbi su svuda dočekivani prijateljski i sa ljubavlju, a jedan od najlepših opisa pripada peru Jovana Subotića: „Kaže im se da smo mi „Serbi“. Kakvo je onda oduševljenje uopće vladalo naprema Slovenima, ne može se dovoljno izraziti. A Srblji, kao sinovi pravoslavne crkve, bili su svakom najmiliji.
– Eto Sjorbi (sic!)! Eto Sjorbi! – začu se sa svih strana, a svi se iskupiše oko nas“).
Od narodnih običaja pažnju srpskih putnika privlači „Maslenica“ kao opštenarodno veselje nedelju dana uoči početka Velikog posta, koje nema ekvivalent u srpskoj kulturi: „Na grdnom Marsovom polju obdržava se onda „balagan“, maslenički vašar. Na njemu su podignute silne zgrade, čatrlje i šatre, u kojima se pokazuju zverinje, pelivani, lakrdijaši. Visoka „ledena gora“ pruža se u vis, sa nje se u malim saonicama spušta svet dole – pravo rusko zabavište. U gostionicama i svim privatnim kućama peku se „blini“, neka vrsta đevreka, koji su napunjeni ajvarom; u pozorištima pak daju se na dan po dve predstave; kroz ulice jure „trojke“, a po Nevi se samo čuje hujanje tociljača“, piše Milan Savić u „Uspomenama iz godine 1871“.
Šta je na srpske posetioce ostavljalo najneprijatnije utiske? Najpre, sistem kmetstva i sve što je iz toga proizilazilo. Zgranuti Sava Tekelija opisuje nemile scene kojima je bio svedok u Tuli: „U Tuli videh na pijaci kako se devojke prodaju „kao marva“. Stražmešter mi odgovara: „Ovo su devojke od podanika koje ovde zovu hristijane (krestьяne – prim. naša) i krepostni, ovi ljudi nemaju ništa njino krome duše, proče je sve spaino“. Spaija može prodati muža od žene, ženu od muža, decu od roditelja, kuću, kravu daže i haljinu može prodati“. Isti autor neprijatno je iznenađen nehigijenom i slabom uslugom u konačištima. Ipak, za Srbe je susret sa ruskim selom, posebno kada se ima u vidu kontrast u odnosu na „staru“ i „severnu“ prestonicu, bio porazan. U „Putopisnim crtama iz Rusije“ iz 1897. Đorđe Dera ne skriva razočarenje niskim nivoom kulture seoskog življa, siromaštvom, odsustvom zdravstvene zaštite seljaka, zastarelim načinima obrade zemlje, što će potvrditi i Radovan Kazimirović u „Kulturnim pismima“ objavljenim u vidu knjige 1912. godine, ali nastalim na osnovu zapažanja s kraja XIX i samog početka HH veka. „Žetva slaba. Da bi se kako tako ishranili seljani love neku smuđavu ribu – molj, koja živi u samome blatu ispred sela!… Radi podmirivanja najprečih domaćih potreba, oni seku zimi goru i prodaju je; deru likovu koru i od nje pletu opanke!… Njini su umstveni nazori na svet i prirodu <…> neznabožački a običaji vrlo često ne razlikuju se od jednoga fetiša. Tu je u najvećem jeku vera u đavole: domaće, šumske i vodene, rusalije (sic!) itd. itd. Pred nami je tu i samo groblje sa ikonom Nikole Čudotvorca, pred kojom vise ubrusi umrlih rođaka, koji se tobože svakog jutra prije zore rane dižu iz groba i umivaju!“. Kazimirović do detalja opisuje „jadan i čemeran“ život na ruskom selu, nehigijenu, glad, sujeverja, grubost, izgrede koji se dešavaju pri proslavi praznika, posebno tokom „bele nedelje“. Pre njega jedino je Milan Savić, boraveći u Petrogradu, zapazio da se niži stalež zimi „uvuče obično u zaptivene sobe, i onda nije čudo, što često zaraza otme maha; kad je pak uskršnji post, onda je boleština u najvećem jeku“, i posvedočio da je 1871. u Petrogradu besnela kolera. Vlada Stanojević Trnski govori o „ruskom kulturnom zastoju“, nalazeći da je jedan od njegovih osnovnih uzroka „mraz, sneg i led, koji razopštavaju ljude, usamljuju, razdvajaju“. Isti autor pokušava da različitosti u kulturnom razvoju Rusa i Nemaca objasni kontrastima u nacionalnom mentalitetu: „Kod Nemaca u nacionalnoj psihici preoblada elemenat čistog i zdravig razuma, a kod Rusa i Romana čuvstva. Nemci žive glavom, Rusi i Romani srcem. Bogatstvo mašte je psihološka smetnja istrajnom radu, onom radu, bez kojeg nema Industrije. Romanima i Slovenima, na njihovu sreću ili nesreću, Priroda je dala to bogatstvo: otuda i posledice. Ljubav prema lepom, i liričeski urođena duša kod njih, nalazi dubokog izraza u Umetnostima, otuda i ljubav prema Prirodi (zemljoradnja). Taj isti lirizam duše, i poezija srca najveće su im opet psihološke smetnje, što se ne ushićuju; što ne dolaze u ekstas od Proze; Trgovine i Industrije“.
U celini posmatrano, u srpskoj memoaristici XVIII i XIX veka velika je pažnja posvećena ruskoj kulturi u njenim raznovrsnim manifestacijama. Preovladavaju narativi o duhovnosti, sakralnoj arhitekturi i enterijeru hramova, bogoslužbenoj i pojačkoj praksi, neverbalnoj sakralnoj komunikaciji, etikecijskim normama i tradicijama, kulturi ishrane, detaljima iz životne svakodnevice, školstvu, kulturnim manifestacijama u gradovima. Slika o ruskoj kulturi izrazito je afirmativna i nije podložna varijacijama u zavisnosti od političkih i ideoloških gledišta memoarista ili od nivoa kulturne razvijenosti sredina iz kojih dolaze (posebno u mirnim i relativno povoljnim vremenima). Veoma malo negativnih zapažanja, uglavnom vezanih za kulturu svakodnevnog života, objašnjavamo pre svega pretpostavkom da su srpski kulturni delatnici, obilazeći Rusiju uglavnom u sastavu zvaničnih delagacija ili po pozivu najviših krugova Imperije i Crkve, bili lišeni mogućnosti da steknu uvid u život nižih društvenih slojeva u urbanoj sredini, a da su im sela i varošice u većini slučajeva ostali terra incognita. Takođe, nivo kulturne razvijenosti najveće slovenske zemlje nadaleko je prevazilazio onaj u srpskim zemljama koje su dugo bile pod tuđinskom vlašću (prekodrinske zemlje, veći deo Srbije). Najzad, opšta blagonaklonost prema Rusiji i ruskom narodu, praćena konfuzijom sopstvenog identiteta, morala je utisnuti snažan pečat i na doživljaj ruske kulture i duhovnosti.

 

KRAJ

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime