Још једна културна традиција – организовање књижевних вечери – изазвала је веома позитивне утиске. „Литературни вечер у Петрограду то је исто што код нас беседа. Разлика је само та што код нас ниједна беседа не бива без игранке, а код Руса све литературне вечери бивају без игранке“, запажа Светозар Марковић, који је посебно био фасциниран њиховим посетитељкама: „Никад не видех толики број женскиња скромно обучених“. Марковић констатује и већу еманципованост руских жена у односу на Српкиње, посебно нихитлисткиња – „то су женске што се отказаше мушког туторства, па се решише да сопственим рукама зарађују себи хлеб <…>, веснице новог века“ .
Руска комуникациона култура такође је у неким својим сегментима збуњивала Србе. Најнеобичнија им је била трочлана структура руских имена. „То ми је било необично у Русији, да се нико не зове презименом као код нас; него свако носи два имена, име крсно и име очино. Наше презиме долази само међу најинтимнијим познатима. А то је код нас необично. Како се састанеш са онима који хоће да те у свој круг приме, питају те: как ваша фамилија. Онда кажеш име, име очино и презиме. Тако н. пр. ја сам казао Иван Јоакимовић Суботић, јер ми је име Јован, а очино име Јоаким, и онда сам постао тим истим Иван Јоакимовић. Женска пак казала је своје име крсно, и крсно име свога оца, па си је онда морао ословити, н. пр. Олимпија Гавриловић (погрешно – Олимпиада Гавриловна, прим. наша). Сад узмите, да ту у мало повећем друштву које мушких које женских има по 10-20 особа. Ко ће та имена сва запамтити од нас, који у том не имасмо никаквог вежбања“, пише Јован Суботић 1885. Милан Ђ. Милићевић био је у недоумици када је видео руски начин поклањања моштима – са трократном великом метанијом: „У путу од Москве до Тројице, упознах се с кнезом Владимиром Мешчерским. С њим бејах у цркви Св. Сергија. Кад дође ред да целивамо ћивот Светитељу, он понуди мене да целивам први. Ја се прекрстих, приклоних се, и целивах онако како сам целивао Светога Краља Првовенчаног, у Студеници; како сам целивао Св. Краља Милутина, у Софији, и Св. Цара Лазара, у Раваници. Свршивши целив, ја узмакох, да и он учини своје. Кончили ли? – упита кнез. Кончил, – одговорих ја. Онда он приђе и стаде крстити се и метанисати, па „бити главом“ о патос црквени, и тек затим целива ћивот, па се измаче. Изашавши у порту, међу оне Русе у дрвеним опанцима, он ме узе питати: Јесте ли Ви одиста православан? Ја сам један од оних који се броје да су најправославнији у Србији, рекох му, смешећи се. А што ме питате? Та ето, видех не метанисасте пред Св. Сергијем. Ја сам се њему онако поклонио као Светоме српском Краљу! Боље не умем“. У сакралној комуникацији, вербалној и невербалној, опажају се још неке специфичности. „Духовник овај прими ме веома лијепо и – по взаимном цјеловању лица и руку, по обичају свега русијског свештенства – рече ми да сједнем, које и учиним“, сећа се Герасим Зелић. Исти аутор приповеда како су „дошли Митрополиту на поздрављеније празника (Васкрса, прим. наша), који је сваком дао по три црљена јаја, како што је у Русији обичај“.
О дистантности и присности у комуникацији – зависно од средине у којој се она одвија – сведочанство оставља Јован Суботић. Комуникација са женама је умна и душевна, „да ти чисто игра срце у недрима од милине. Та нежност, та усрдност, та искреност!“ Срби су свуда дочекивани пријатељски и са љубављу, а један од најлепших описа припада перу Јована Суботића: „Каже им се да смо ми „Серби“. Какво је онда одушевљење уопће владало напрема Словенима, не може се довољно изразити. А Србљи, као синови православне цркве, били су сваком најмилији.
– Ето Сјорби (sic!)! Ето Сјорби! – зачу се са свих страна, а сви се искупише око нас“).
Од народних обичаја пажњу српских путника привлачи „Масленица“ као општенародно весеље недељу дана уочи почетка Великог поста, које нема еквивалент у српској култури: „На грдном Марсовом пољу обдржава се онда „балаган“, масленички вашар. На њему су подигнуте силне зграде, чатрље и шатре, у којима се показују звериње, пеливани, лакрдијаши. Висока „ледена гора“ пружа се у вис, са ње се у малим саоницама спушта свет доле – право руско забавиште. У гостионицама и свим приватним кућама пеку се „блини“, нека врста ђеврека, који су напуњени ајваром; у позориштима пак дају се на дан по две представе; кроз улице јуре „тројке“, а по Неви се само чује хујање тоциљача“, пише Милан Савић у „Успоменама из године 1871“.
Шта је на српске посетиоце остављало најнепријатније утиске? Најпре, систем кметства и све што је из тога произилазило. Згранути Сава Текелија описује немиле сцене којима је био сведок у Тули: „У Тули видех на пијаци како се девојке продају „као марва“. Стражмештер ми одговара: „Ово су девојке од поданика које овде зову христијане (крестьяне – прим. наша) и крепостни, ови људи немају ништа њино кроме душе, проче је све спаино“. Спаија може продати мужа од жене, жену од мужа, децу од родитеља, кућу, краву даже и хаљину може продати“. Исти аутор непријатно је изненађен нехигијеном и слабом услугом у коначиштима. Ипак, за Србе је сусрет са руским селом, посебно када се има у виду контраст у односу на „стару“ и „северну“ престоницу, био поразан. У „Путописним цртама из Русије“ из 1897. Ђорђе Дера не скрива разочарење ниским нивоом културе сеоског живља, сиромаштвом, одсуством здравствене заштите сељака, застарелим начинима обраде земље, што ће потврдити и Радован Казимировић у „Културним писмима“ објављеним у виду књиге 1912. године, али насталим на основу запажања с краја XIX и самог почетка ХХ века. „Жетва слаба. Да би се како тако исхранили сељани лове неку смуђаву рибу – мољ, која живи у самоме блату испред села!… Ради подмиривања најпречих домаћих потреба, они секу зими гору и продају је; деру ликову кору и од ње плету опанке!… Њини су умствени назори на свет и природу <…> незнабожачки а обичаји врло често не разликују се од једнога фетиша. Ту је у највећем јеку вера у ђаволе: домаће, шумске и водене, русалије (sic!) итд. итд. Пред нами је ту и само гробље са иконом Николе Чудотворца, пред којом висе убруси умрлих рођака, који се тобоже сваког јутра прије зоре ране дижу из гроба и умивају!“. Казимировић до детаља описује „јадан и чемеран“ живот на руском селу, нехигијену, глад, сујеверја, грубост, изгреде који се дешавају при прослави празника, посебно током „беле недеље“. Пре њега једино је Милан Савић, боравећи у Петрограду, запазио да се нижи сталеж зими „увуче обично у заптивене собе, и онда није чудо, што често зараза отме маха; кад је пак ускршњи пост, онда је болештина у највећем јеку“, и посведочио да је 1871. у Петрограду беснела колера. Влада Станојевић Трнски говори о „руском културном застоју“, налазећи да је један од његових основних узрока „мраз, снег и лед, који разопштавају људе, усамљују, раздвајају“. Исти аутор покушава да различитости у културном развоју Руса и Немаца објасни контрастима у националном менталитету: „Код Немаца у националној психици преоблада елеменат чистог и здравиг разума, а код Руса и Романа чувства. Немци живе главом, Руси и Романи срцем. Богатство маште је психолошка сметња истрајном раду, оном раду, без којег нема Индустрије. Романима и Словенима, на њихову срећу или несрећу, Природа је дала то богатство: отуда и последице. Љубав према лепом, и лирически урођена душа код њих, налази дубоког израза у Уметностима, отуда и љубав према Природи (земљорадња). Тај исти лиризам душе, и поезија срца највеће су им опет психолошке сметње, што се не усхићују; што не долазе у екстас од Прозе; Трговине и Индустрије“.
У целини посматрано, у српској мемоаристици XVIII и XIX века велика је пажња посвећена руској култури у њеним разноврсним манифестацијама. Преовладавају наративи о духовности, сакралној архитектури и ентеријеру храмова, богослужбеној и појачкој пракси, невербалној сакралној комуникацији, етикецијским нормама и традицијама, култури исхране, детаљима из животне свакодневице, школству, културним манифестацијама у градовима. Слика о руској култури изразито је афирмативна и није подложна варијацијама у зависности од политичких и идеолошких гледишта мемоариста или од нивоа културне развијености средина из којих долазе (посебно у мирним и релативно повољним временима). Веома мало негативних запажања, углавном везаних за културу свакодневног живота, објашњавамо пре свега претпоставком да су српски културни делатници, обилазећи Русију углавном у саставу званичних делагација или по позиву највиших кругова Империје и Цркве, били лишени могућности да стекну увид у живот нижих друштвених слојева у урбаној средини, а да су им села и варошице у већини случајева остали terra incognita. Такође, ниво културне развијености највеће словенске земље надалеко је превазилазио онај у српским земљама које су дуго биле под туђинском влашћу (прекодринске земље, већи део Србије). Најзад, општа благонаклоност према Русији и руском народу, праћена конфузијом сопственог идентитета, морала је утиснути снажан печат и на доживљај руске културе и духовности.

 

КРАЈ

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име