Осећање настаје као последица процене да нас неко недовољно цени, поштује, омаловажава, понижава, чак презире, али да ли је то заиста тако – некада ће процењивати нама блиске особе, а некад и суд
Осећање увређености је важно управо због тога што битно утиче на међуљудске односе. Оно настаје као последица процене особе да је неко други, појединац или група, недовољно цени, не поштује, омаловажава или понижава. Људи се увреде онда када процене да их неко други неоправдано презире.
Осећање увређености је субјективно јер настаје тако што увређена особа упоређује своју представу о томе колико вреди с начином на који се према њој понашају други. Када неко има грандиозну слику о себи, тако да прецењује своју важност, он ће бити увређен због сваког понашања које није у складу са његовим очекивањима да му буде пружен краљевски третман. У крајњем случају, особа ће бити увређена зато што се свет на понаша на начин на који она сматра да је дужан да се понаша.
Оправдана реакција
Зато су потребни критеријуми на основу којих можемо закључити да ли је нечије осећање увређености оправдано или је неоправдано – да ли је адекватно или неадекватно. За такву процену је потребно видети на које туђе понашање реагује увређена особа и установити да ли је заиста постојала увреда или није. Када по мишљењу неутралног посматрача постоји увреда, тада је осећање увређености оправдано.
Проблем с посматрачима је у томе што често нису неутрални већ су емотивно везани за увређену особу као пријатељи, супружници или чланови породице. Уколико се глава породице увреди зато што на свадби није добила сто који је ближи младенцима, већ онај који је близу тоалета, вероватно ће добити подршку од других чланова породице.
Као и у другим стварима у којима људи не могу да се сложе око неког важног питања, постоји суд који треба да пресуди да ли је некоме неким речима или поступком заиста нарушена част и добро име, и ако пресуди да јесте, да одреди да се друга страна јавно извини и евентуално надокнади штету.
У време када је постистина завладала културним миљеом Запада, појавио се нови тренд који продире и код нас, укључујући деловање неких државних институција. Његова суштина је у томе да није важно шта је други рекао или урадио, важно је да се неко осећа увређеним. Само осећање увређености, без обзира на то да ли је адекватно или неадекватно, постало је доказ само по себи да је неко жртва вређања. Такав доказ се не преиспитује, већ служи за напад на онога ко се усудио да „вређа” и „дискриминише” неког другог. Иде се дотле да се неке чињенице, дакле истинити подаци забрањују како не би „увредили” ову или ону популацију.
Свакако да су други људи важни, да је потребно уважавати достојанство и права других људи, као и њихова осећања. Али то не може бити једини принцип у међуљудским односима, ма колико држава то захтевала од својих грађана. У свакој групи, заједници или друштву појављују се конфликти и људи треба да имају слободу говора да би изразили своје мишљење и оно што им смета. У ситуацији када свако може да се увреди када чује оно што му се не свиђа ма колико то било истинито, и да захтева прогањање стране која га је „увредила”, настаје једна диктатура политичке исправности у којој је сваки конфликт забрањен, а свако друкчије мишљење прогоњено.
Припрема за одрасло доба
Школе би требало да припремају децу за одрасли живот. Свако ће у свом одраслом животу доживети да га неко увреди и свако мора развити механизме да се носи са тим. Ментално здравље одрасле особе подразумева њену способност подношења чињенице да се неће допасти неким људима, да ће се неко према њој поставити као непријатељ, да ће је неко неоправдано презирати или мрзети. Када школе због идеологије политичке коректности, у циљу спречавања „вређању угледа, части или достојанства личности” прете казном премештања из школе или прекида школовања, оне заправо забрањују деци право на социјални развој.
Деца су у процесу социјализације који подразумева њихову еволуцију од тога да на увреду реагују ударцем, касније контраувредом, све до развојног стадијума када конфликте разрешавају из позиције самопоштовања и поштовања другог. Када у школама влада идеологија презаштићивања, од њих се ограђују одрасли који неће бити у стању да се носе са изазовима одраслог живота.
Политика
