Ментално смо здрави када можемо да волимо другог, примамо љубав од друге особе, као и да волимо самог себе, али је подједнако важно да све ово држимо у равнотежи
Када су једном питали Сигмунда Фројда шта је то ментално здравље, он је кратко одговорио да је то способност за рад и љубав. Иако је данас могуће дати много ширу дефиницију, суштину је изрекао Фројд. То би значило да ментално здравље оних који нису способни за рад и љубав јесте упитно. Ако се усмеримо на способност за љубав можемо се запитати шта то тачно означава.
Реч „љубав” је именица, и означава неку одређену недељиву појаву. Када разложимо ситуацију у којој је нека особа у љубави са неком другом, тада видимо да се њена љубав састоји из два осећања: вољења другог и доживљаја вољености од стране другог. Према томе, способност за љубав јесте састављена из способности да волимо неког и да будемо вољени од неког другог. Обе ове способности, или стручно речено капацитета, могу бити различито изражене, смањене, оптималне или претеране.
Вредно људско биће
Постоје људи који имају изражену способност да воле другог, али који имају великих проблема да прихвате да тај други воли њих. Када неко другом изражава љубав, он му поручује да је тај други њему вредно људско биће. Зато порука: „Волим те”, заправо јесте порука: „Ти си мени веома вредно људско биће.” Када особа сама о себи мисли да није довољно вредно људско биће, она не верује да заиста заслужује да буде вољена. Када таква особа добије поруку љубави, она то доживљава као нешто нестварно, као поруку коју јој упућује неко ко је заправо не познаје. Из тога може произаћи њен страх шта ће бити када други увиди да она није довољно добра да би била вољена.
Све то нас доводи до још једне, треће али исто тако важне способности за љубав, а то је љубав према самом себи. Реч је о томе да особа прихвата себе као вредно људско биће које заслужује да буде вољено и да себе третира на начин који је сличан оном на који се понаша према некоме кога воли.
Следећи Фројдову дефиницију у делу који се односи на љубав, можемо рећи да је особа ментално здрава када је способна да воли другог, да прима љубав од другог и воли саму себе, и када ове способности држи у равнотежи.
Смањена способност да се воли други је у стручној литератури углавном повезана са нарцисоидношћу. Нарцисоидна особа друге доживљава као особе које вреде много мање од ње саме, тако да су њена емоционална везивања површна, нестабилна и без израженог туговања у случају губитка друге особе. Међутим, сличан однос имају и сви они који нису нарцисоидни али који људе третирају без љубави, посматрајући их као објекте или предмете које могу искористити за задовољавање својих потреба или интереса. Способност вољења неке одређене особе је често повезана са нечијим ставом према људима уопште. Када неко друге доживљава као потенцијалне непријатеље или као недовољно вредна људска бића, мало је вероватно да ће бити у стању да оствари стварни однос љубави са неком одређеном особом.
Ако је смањена способност за вољење другог или других нешто лоше, да ли то значи да је њена супротност оно што је добро? Да ли је добро другог волети безгранично, потпуно се дати и посветити вољеној особи?
Љубав и жртвовање
Највећу способност за вољење других имају они који воле несебично, који су сваког тренутка спремни да се подреде жељама вољене особе, да се жртвују за вољену особу, па и да ако треба дају свој живот за њу. Овај мотив љубави жртвовања је вековима слављен кроз различите трагичне приче и легенде. Основна порука свих ових прича јесте да је љубав важнија од живота онога који воли. Једна од последица опчињености трагичним уверењима о љубави јесте самоубиство особе која воли, а чија је љубав онемогућена тиме што је други или не прихвата или одбацује.
Свака љубав подразумева неко одрицање онога који воли, усклађивање својих жеља и интереса са жељама друге особе. Они који се жртвују то чине зато што неупоредиво више воле друге од самих себе или што себе не воле. Зато мора постојати развијена способност за љубав према себи јер она ограничава нашу способност да волимо неког другог и своди је на разумну меру.
magazin.politika