Непријатна осећања су сигнал да постоји проблем који због снажних емоција особа не може да сагледа и реши, али ни да повери другима: решење је да своје мисли, питања и дилеме „избаци” на папир и самопреиспита се
Непријатна осећања су сигнал да нисмо у складу са спољашњим светом. То заправо значи да наш систем представа о томе како свет и други треба да функционишу није у складу са стварним светом и другим људима. Некада је за тај несклад одговоран стварни узрок, а некада су наше представе нереалистичне. Непријатна осећања могу бити и резултат незадовољства собом, опет због несклада између тога како мислимо да треба да делујемо и тога како смо заиста деловали. Оваква осећања су сигнал да постоји проблем, било да је његов узрок у нама, било да је у стварном свету.
Непријатна осећања фокусирају нашу свест на проблем, као што бол у неком делу тела усмерава нашу свест на тај део тела. Када постоји проблем, тада људи размишљају о његовом решењу. Како непријатне емоције фокусирају нашу свест на проблем, оне заправо сужавају и свест и наше размишљање тражења решења. Особа која је под утицајем снажне емоције ретко мисли квалитетно зато што губи и ширину сагледавања проблема и дубину сагледавања могућих последица замишљеног решења. Поред тога, неки људи искривљено сагледавају проблеме: једни не виде своју одговорност и увек криве друге или ситуацију, други увек мисле да су они криви за нешто за шта је крив други.
Поверавање папиру
Управо због тога добро је да особа која се лоше осећа поразговара с неким ко јој је близак о својим осећањима и ситуацији с којом је повезана. Разговор с другим људима помаже да се проблем сагледа шире и дубље, те да се пронађу решења о којима особа није размишљала.
Али шта ако особа нема с ким да разговара или не жели да своје муке дели с другима? Тада је најбоље разговарати са самим собом.
Многи људи немају навику да разговарају са самим собом. Једни просто не размишљају о себи, па тако и не „разговарају” сами са собом. Уместо тога њихова свест је увек усмерена на спољашњи свет. Код других размишљање о непријатним ситуацијама ствара додатну непријатност, која делује као нека врста казне која их одвраћа од таквог размишљања. Трећи покушавају да размишљају, али после неколико мисли, одустају јер не долазе до решења.
Оно што је добар начин да се развија „разговор са самим собом” јесте да се своје мисли „избаце” на папир. Прва добит је да се тако јасније размишља, јер особа своје мисли претвара у речи и реченице. Друга добит је што особа сада може да види своје записане мисли, а не да их у моменту заборави. Она може да прочита записано и сутра, за недељу дана или било када у будућности. Главна предност записивања својих мисли је што особа тако може да гради много шири систем мисли него да их само „носи” у глави. Пре настанка писмености само су филозофи имали такав ментални капацитет да у својој глави граде широке системе мишљења. Настанком писмености то је омогућено сваком човеку.
Као што се сваки дијалог састоји из питања и одговора, промишљања аргумената за и против, тако и разговор са самим собом треба да садржи све те елементе. Посебно су важна питања која особа поставља самој себи. Питања стимулишу мишљење, јер траже одговоре. Када учитељ, на пример, поставља ученицима питања, они у својим главама траже одговоре. Он их питањима, макар она била и реторичка, стимулише да мисле. Када учитељ у свом предавању има много тврдњи, он стимулише меморију својих ученика, јер се они труде да упамте садржаје које им преноси.
Питања која треба себи постављати су попут ових: Шта осећам? С којом ситуацијом је то повезано? Шта је заправо проблем? Која је моја одговорност за настанак проблема? Да ли је проблем решив? Која би сва решења могла да буду? и слична. Не постоји тачан списак питања, јер су животне ситуације увек различите.
Дневник преиспитивања
Ово самопреиспитивање око ситуација које изазивају непријатна осећања може бити нека врста емотивног дневника. Особа која пола године води овакав дневник увек се може вратити на оно што је некада раније записала и проблем сагледати на нови начин, без утицаја непријатне емоције коју је раније осећала. Такође може видети да ли се неке ситуације понављају и размишљати да ли сама прави неку системску грешку коју треба исправити.
Након пола године записивања и преиспитивања настаје ментални механизам који омогућује да особа сама себе преиспитује без записивања. Тада јесте способна за стварни разговор са самом собом.
Политика
