Колико верујете људима? Колико онима који су вам блиски, а колико онима који то нису? Колико верујете институцијама? Колико верујете полицајцима, тужиоцима, адвокатима, судијама? Колико верујете новинарима, а колико верујете лекарима? Политичарима? Међународним организацијама? По свему судећи, индекс општег поверења је код већине људи изузетно низак.

Поверење је темељ бројних људских односа. Добро је познато да ће свака љубавна веза или брак тешко опстати ако не постоји обострано поверење партнера или супружника. Када бар једна особа сумња у искреност љубави и добронамерности друге, настаје спирала сумње која нагриза заједништво.

Сила која повезује

Као што је поверење важно на микросоцијалном нивоу, када су у питању парови и породице, важно је и на макросоцијалном, то јест на нивоу целокупне заједнице или државе. Да би заједница добро функционисала потребно је да између њених чланова постоји бар минимално поверење. Како је поверење главни састојак појединчевог осећања припадности заједници, када га нема, нема ни главне кохезивне силе која међусобно повезује појединце у заједницу.

С обзиром на друштвену важност поверења, можемо се запитати шта је заправо поверење, колико је оно данас присутно код нас и у међународним оквирима и шта је његова супротност.

Један од начина на који можемо говорити о поверењу јесте да га схватимо као једно од осећања. На пример, када нам нека особа нешто говори, ми јој можемо веровати или не веровати. Можемо веровати да нам говори истину или сумњати да нас лаже или да из неког другог разлога говори неистину. Ако оценимо да нас друга особа лаже, тада можемо претпоставити да има неки скривени разлог за то. Тада можемо мислити да особа нема добре намере, већ да нас из неког свог скривеног разлога обмањује.

Када нам неко, на пример, каже да ће нешто урадити, ми можемо веровати да је та особа заиста способна да то учини или можемо сумњати да заправо нема потребну способност. Када проценимо да неко има способности да нешто учини, ми још не знамо да ли ће особа то заиста учинити, то јест да ли је од речи, да ли је доследна ономе што је најавила. Некада људи имају добру намеру, имају потребне способности, али не ураде оно што су рекли да ће урадити.

Према грубој подели постоје три врсте поверења: ми можемо веровати да неко има добре намере, да има способности и да је доследан и истрајан у ономе што је рекао да ће учинити. Супротност поверењу је неповерење или, тачније, сумња. Према томе можемо сумњати у нечије добре намере, нечије способности и нечију доследност.

Када некоме верујемо тада постоји ризик да ће нас преварити. Када сумњамо у некога тада се дистанцирамо од те особе како бисмо се заштитили. Оно што нас покреће на оправдану сумњу јесте када се у туђем понашању нешто „не уклапа”, када интуитивно оценимо да постоји разлика између изјава и понашања. Други разлог за оправдану сумњу јесте када нека већа вредност мења власника, јер тамо где је новац, тамо су често и преваранти.

Сумња у ауторитете

Постоји и неоправдана сумња која се у жаргону често означава као параноја. Особа с параноидним ставом живи у непријатељском свету у којем стално ишчекује да буде преварена и искоришћена. Веома често у њиховој личној историји налазимо да су у детињству и младости били изневерени од оних који су им били важни и за које су били емотивно везани, тако да оно што су „научили” о људима у својој прошлости, некритички примењују на садашњост. На исти начин и грађани који су били преварени од ауторитета у прошлости, не верују ни садашњим ауторитетима, ни домаћим ни страним. Оно што се заправо догађа последњих деценија на светској сцени јесте да је све више оних који не верују ауторитетима, првенствено захваљујући информацијама које налазе на интернету.

Један од главних разлога лежи и у понашању самих ауторитета који су изгубили дугорочну веродостојност због пропуста којима су остваривали краткорочне интересе. Из тог разлога је све више разних теорија, такозваних теорија завере у којима се грађани света доживљавају као објекат остварења нечијих интереса. Зашто такозваних? Зато што ми не можемо знати шта је права истина. Остаје нам само да верујемо или да сумњамо. Глобална масовна сумња је постала прворазредни политички проблем који само што није експлодирао.

 

 

 

 

politika

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име