По чему се озбиљна веза разликује од забављања? Чини се да је главна разлика у намери оних који чине пар. Када је двоје у озбиљној вези, сматра се да су обоје довољно задовољни својим избором оног другог за партнера, тако да намеравају да живот проведу заједно. У том смислу озбиљна веза је предворје брака, рађања деце и заснивања породице. Озбиљну везу можемо препознати по томе што је пар у вишегодишњој вези или што живи заједно.
Ако постоји озбиљна веза, постоји и неозбиљна, што је по својој природи јесте забављање. Иако је и забављање засновано на осећањима, дакле заљубљености и љубави, његова суштина је забава, провођење времена заједно, без планирања будућег заједничког живота. Забављање је оквир у којем своје емотивне и сексуалне потребе могу да задовоље они млади људи који због својих година нису спремни за озбиљну везу и брак. Током забављања млади људи тестирају и себе и различите партнере, како би открили који им партнер највише одговара. Зато су везе засноване на забављању релативно краткотрајне, а по правилу једна особа је имала више партнера са којим се забављала.
Зрели за заједнички живот
Питање које се намеће јесте када млади људи постају довољно зрели за озбиљне везе. Иако је право време друга половина двадесетих, свако је слободан да себи постави ону границу након које сматра да је спреман за трајно везивање и одговорности које доноси заједнички живот и улога родитеља.
Када воле, млади људи верују да је њихова љубав „стрела избачена према вечности”, како би рекао Херман Хесе. У складу са тим, они сматрају да ће се након извесног броја година проведених у забављању са датим партнером, „сазрети” за озбиљну везу, која ће прерасти у брак и породицу. Ово уверење је засновано на идеји да ће се током времена оба партнера симултано мењати, емоционално сазревати и заједнички пролазити кроз развојне циклусе пара. Нажалост, у највећем броју случајева овај сценарио не постаје стварност.
Један од разлога јесте у томе што партнери који су одличан избор за забављање нису добар избор за озбиљну везу. Тако, на пример, девојка се заљубљује у „градског фрајера” верујући да ће он, само ако је довољно снажно буде волео, постати породични човек. И зато она стрпљиво остаје у вези која јој не одговара, надајући се и чекајући да он „сазри”. Промена којој се нада се углавном не догађа, или се не догађа онда када би она желела да се догоди.
Када гледамо личности особа које су погодне за забављање оне углавном имају веома изражено оно што зовемо „унутрашње дете”. То су самоуверене особе које су спремне за акцију, духовите, врцаве интелигенције, неухватљиве, које беже од монотоније и рутине. За њих је живот једна велика игра коју играју са великим уживањем и који позивају друге да се играју са њима. С обзиром да имају веома развијено ово „унутрашње дете” и да оно управља њиховим поступцима, некада их зовемо инфантилним личностима.
Инфантилне личности
Инфантилне личности имају великих проблема да се уклопе у неке друштвене улоге какве су, на пример, улоге мајке и оца. Када вишегодишњи пар који се по обостраној оцени веома добро забавља добије дете, тада инфантилност једног од родитеља постаје проблем. Ако је мушкарац инфантилан, он окретање мајке према детету доживљава као губитак њене љубави, тако да може постати љубоморан према детету. Док је са једне стране отац детету, са друге стране његово „унутрашње дете” доживљава да му је дете као млађи брат или сестра који му загорчава живот. Како често оваква особа није у стању да издржи све фрустрације које доноси породични живот и брига за дете, није ретко да нову забаву потражи изван породице, да бежи од куће и да на крају пронађе нову партнерку са којом може да обнови дотадашњи начин живота.
Према томе, особе које су провеле више година у забављању, којим су биле задовољне, могу открити да је прелазак у брак донео нове проблеме због којих су се развели. Поента је у томе да треба другачије бирати за забављање и за озбиљну везу. У озбиљној вези су веома потребни они други квалитети личности који нису тако важни у забављању.
Политика
Фото- Срђан Печеничић