Изненађујуће је колико људи на питање „Како бисте у процентима изразили задовољство вашим садашњим партнером?” одговара да је степен задовољства испод 70 процената. То указује да много људи остаје у емотивним везама у којима нису сасвим задовољни. Некада чујемо реченицу „Није довољно добро да останем у вези, али није ни довољно лоше да из ње изађем”.
Степен нечијег задовољства је увек субјективна категорија која произлази из критеријума или очекивања те особе. Један од главних разлога зашто су људи релативно незадовољни својим везама управо су њихова превисока, често нереална очекивања од партнера и везе. А када неко има превисока очекивања, тада ће тешко пронаћи партнера који би се у њих довољно уклопио.
Проблем особа са превисоким очекивањима је у томе што оне уопште не сматрају да су она превисока и због тога нереалистична и неостварљива. Они признају да јесу захтевни, али убеђени су да су њихови захтеви сасвим реалистични, односно не сматрају да су сами одговорни за своју релативну неуспешност у везама, већ мисле да је проблем само у томе што још нису нашли „правог” партнера.
Када је неко с једне стране задовољан, а с друге незадовољан везом, тада је његов однос према партнеру амбивалентан, што значи и позитиван и негативан: у неким ситуацијама осећа да воли свог партнера, а у другим да га не воли.
На амбивалентни однос који постоји у вези можемо гледати као на израз унутрашњег конфликта који постоји у личности. То значи да је таква особа подељена на два дела: једним делом себе воли партнера, а другим делом себе сматра да треба да изађе из те везе, односно истовремено или наизменично и воли и не воли особу са којом је у вези.
За ове везе је типично да се изнова и изнова смењују периоди Волим те, са периодима Не волим те. Неки људи то изражавају кроз смену периода емотивног удаљавања и периода приближавања партнеру, други тако што раскину везу да би након тога желели да се врате истом партнеру. Након „новог почетка” типично следи период љубави, да би га сменио период новог незадовољства и нови раскид. Неки парови могу на овај начин раскидати и десетак пута.
Када други партнер схвати да је први у унутрашњем конфликту типа Волим те, не волим те, тада и он може постати несигуран да ли ће веза опстати, па и он улази у унутрашњи конфликт типа Воли ме, не воли ме. Све то чини да су ове везе веома нестабилне, због чега су напорне за обе стране, тако да у већини случајева воде раскиду.
Најнестабилније везе су са оним особама које нису у стању да повежу љубав и конфликт, да схвате да конфликт није знак престанка љубави. Оне верују да ако постоји љубав, да тада не сме да постоји никакав сукоб (одбијање њихове жеље, критика њиховог понашања), а ако се појави, да сигурно нема љубави. Разлог за то је што они себе поистовећују са својим жељама и понашањем, а онда очекују „безусловну љубав” – да их партнер прихвата у целости, што за њих значи да прихвата све њихове жеље и да одобрава сва њихова понашања. И зато када се у вези појави конфликт, они мисле да их партнер не воли и одбацује, након чега су увређени и реагују осветнички у стилу: Ако ти не волиш мене, не волим ни ја тебе. Некада се у везама са људима са овим типом размишљања у току једног дана може догодити више „мини-раскида”.
Људска бића имају потребу да се осећају сигурно и да имају доживљај стабилности у свом животу. То се посебно односи на емотивне везе и на њима засноване бракове, то јест на породице. Да би се то остварило оба партнера морају да прихвате оног другог и да имају доживљај да је то – то, да је њихова потрага за правим партнером окончана. Таква одлука је чврст темељ на којем је могуће даље градити однос. Све док неко дубоко у себи поставља питање: Зар је то то, зар у свом животу нећу доживети нешто лепше, неку праву, велику љубав? – нестабилност везе ће постојати. А да би то рашчистили, људи би требало да разликују љубав као такву од своје представе о љубави, а онда да ту представу преиспитају и учине је реалистичном.
Политика
