Kривицу за то како наши животи изгледају најчешће тражимо у другима…иако се она најређе налази ту. Љутећи се што се они не мењају у складу са тиме како смо ми замислили и испланирали…и ми у ствари одбијамо да се мењамо. Не знам. Можда нам је тако лакше. Kукање даје мали вентил, илузију да се трудимо и да се нешто дешава, иако постојано стојимо у месту, или још горе упорно ударамо главом у зид. Али добро, нико се научен није родио.
Kао што су људи обично први део живота социјалисти препуни идеала…који чекају да им друштво да све оно што желе…а други део живота окорели капиталисти…који су то већ све сами себи обезбедили. Можда ћемо тако и ми у једном тренутку почети да флексибилно мењамо и унапређујемо себе. По оној старој „у се и у своје кљусе“.
Упорно и мудро, корак по корак.
Све док нам не буде добро.
