Уколико неко баш не зна да се понаша када сте добри према њему то најчешће нема апсолутно никакве везе са вама самима, већ са јако великим оштећењима која су те особе доживеле у својој породици кад су били мали и нејаки.
Људи који не добију довољну количину љубави подршке, пажње, нежности, заштите, реосигуравања да су вредни и важни и убеђивања да ће све бити добро и у реду ће двадесет година касније на примере сличне енергије реаговати потребом да се згрче или побегну. Једноставно нису навикли и имају неки дубоки осећај са их само зафркавате и да је све ово само скривена камера. Јер…Kо би њих уопште и могао да воли? Овако никакве?
Зато они јако добро функционишу са људима који их третирају као ђубре. И вечито се лепе за њих. Једноставно им они делују аутентично и искрено и делују као да говоре истину „безвредан си, зато те тако и третирам, јер наравно да не заслужујеш ништа боље“ у коју и они сами дубоко и верују. Плус им дају вечите „Игре без Граница“ да се боре за нечију љубав. Што да не? Ионако су читаво детињство то исто радили. Можда овај пут буду успешнији и успеју да убеде неког важног да ипак заслужују љубав, и да је све била само грешка. Несрећан случај и да се само нису снашли док су били деца.
Овај пут ће бити боље. И успеће у тој вечитој трци да их неко заволи. Што и не би било толико страшно. Да је то могуће.
А често није јер на њих налећу људи са компатибилном патологијом само са другачијим предзнаком. Kоји су слична оштећења из детињства пребродили на другачији начин па се кроз цео живот пробијају драмом буком хаосом и агресијом.
Сваки психијатар зна да не постоји већа љубав од оне између драматика и страшљиваца и да у том Галиматијасу Емоција можемо очекивати потпуни Ватромет Психопатологије. И нажалост јако пуно посла и потребе да интервенишемо. Kако бисмо заштитили слабије и угроженије. Но добро.
Постоје два начина како можемо помоћи људима који мисле да не заслужују љубав.
Први је да их пустимо на миру. Уколико смо само хтели да се мало забавимо са њима.
И да узмемо нешто што је лепо на њима. Kако би нама било лепо. Јер није фер и не треба бити зао. Све се враћа, све се плаћа. И неко то од горе види све. И ту би требало да важи оно старо витешко правило кога се држе сви прави Борци на спарингу. Слабији се штеди. На јачег се кидише сто посто. И свако од нас треба себи да нађе своју Лигу и да се труди да сваке године напредује из ранга у ранг такмичења. Просто њих одбацивање боли као нож директно забијен дубоко у срце, јер им чврсто и дефинитивно потврђује све оно чега се читав живот највише и плаше.
Да је у њима проблем.
И да су потпуно дефектни и безвредни.
Па их зато нико ни не може волети.
Kако ће?
Kад ни најрођенији нису могли.
Други је можда и делотворнији.
Уколико сте стварно заинтересовании имате мотивацију да се око некога јако дуго трудите. И можда имате заиста озбиљне планове да са том душом можда и остарите.
Добродошли. Никоме на овом свету не треба више љубави, подршке, пажње, нежности, заштите, реосигуравања да су вредни и важни и убеђивања да ће све бити добро и у реду. И времена проведеног у лепом и добром. И у срећи…Ма хајде…Душа је то.
Ништа на овом свету нема већи потенцијал опоравка. Можете чак завршити и медицину. Па психијатрију. Па се тим Подухватом бавити сваки дан са потпуно различитим људима потпуно исто убијеним у појам. И имати највећу сатисфакцију на свету када видите да је неко одбацио глупости којим су га задојили у породици и најпре схватио у чему је заиста проблем па увежбао да размишља здраво, исправно, истинито, и логично. Окрпио и ојачао прво себе. Па створио себи нову породицу, најпре двочлану, а потом и вишечлану у којој важе нека сасвим друга правила.
Ионако не постоји ништа лепше важније и вредније на овој планети од Породица које одишу љубављу.
Сведочити тој Метаморфози с времена на време је и главни разлог зашто је психијатрија најбољи посао на свету.
