Све што се више бавим људима и људском психологијом постајем свестан једне неумитне чињенице. Људи се никада неће издићи у животу изнад мишљења које имају о себи. Никада неће имати добар посао уколико не мисле да га заслужују. Никада неће живети у земљи која је добра за њих уколико не мисле да им то припада.
Никада се неће окружити квалитетним људима око себе уколико не мисле да они заслужују такво друштво. Никада неће бити у доброј вези уколико не мисле да су вредни љубави. И то је једноставно тако. Уосталом, осврните се око себе и обратите пажњу на то како се појединим вашим познаницима, рођацима или пријатељима стално дешавају исте ствари. И како стално упадају у исте приче мислећи да је то судбина, уместо да се позабаве нечим много личнијим делотворнијим и промењивијим својим карактером и начином размишљања.
Највећи проблем је у томе што се то мишљење о себи формира до неке 15 године не њиховом кривицом у зависности од тога какви су им били родитељи другови школа, град друштво околина и околности. Па ти после гиљај читав живот са тим што си добио. Ни крив ни дужан. Па ко преживи причаће. Ретки успеју себе да унапреде до непрепознатљивости. Од почетних шкрипутавих верзија до блиставих. И они имају моје нескривено дивљење. Јер већих Хероја једноставно нема. Просто је.
И Фића се може набуџити у Озбиљну Макину уколико у њега уложите јако пуно новца времена пажње и љубави. И свашта нешто промените. Па га после нико не може стићи по путу. Мада…и ако може само безбедно и удобно да језди ка неком Мору уз залазак сунца и музику која трешти праћен грохотом сувозача. И ако тамо може редовно стизати. Уопште не мора ни јурити, живот ће већ бити сасвим леп.
А шта је уопште и важније од тога?
