Виктор Франкл – творац Логотерапије, један од најбриљатнијих умова двадесетог века, човек коме се дивим и човек који је између осталог свој терапијски правац смишљао док је као младић и Јеврејин боравио и чекао своју сопствену егзекуцију у концентрационом логору у нацистичкој Немачкој.
Његова психотерапија је дубоко егзистенцијалистичка и постулира да човек који нађе своје зашто може преживети било које како. И да је проналажење смисла живљења суштински лек за многе психопатологије.
Једна од његових најбриљатнијих поставки је тврдња да је последња људска слобода и слобода коју му нико не може узети управо човекова слобода да бира који ће Став заузети у ма колико мизерним живтоним околностима.
И да се управо у том Ставу често може пронаћи и начин да преживи. И покретач опоравка његове напаћене душе. Синоћ прочитах једну његову кратку клиничку вињету која ме је мало је рећи разнела дирнула и охрабрила.
Можда баш због тога што ме је бритко суочила са мојим личним фундаменталним страховима.
„Једном ме је старији колега доктор консултовао због тешке депресије са којом се борио. Није могао да преброди губитак своје супруге која је умрла пре две године, са којом је провео читав живот и коју је волео више од свега.
Рамишљао сам како бих му уопште и могао помоћи?
Шта уопште могу да кажем у толико деликатној ситуацији?
Уздржао сам се да му било шта кажем, већ сам одлучио да му поставим питање: „Шта би се догодило, драги колега, да сте прво ви умрли, а ваша супруга морала да настави да живи без вас?“
„Ох“, рекао је , „за њу би то било страшно; како би само патила, не би она то могла да издржи, душа би ме болела да кроз то мора да пролази!
На шта сам му ја одговорио: „Видите, докторе, због тога што сте игром случаја ви остали живи, она је поштеђена такве патње, ви сте је поштедели такве патње; али сада то морате платити живљењем без ње и туговањем. Доктор није рекао ни реч, већ је само полако устао, стиснуо ми руку и мирно изашао из канцеларије.”
Бол је у овом животу сигуран.
Патња је ствар избора.
Наш део посла је да јој се супротставимо.
Kако знамо и умемо.
А ништа није толико делотворно колико да пронађемо наш сопствени Смисао и Разлог зашто се вреди борити.
Апсолутно ништа на овом свету нема толики исцељитељски потенцијал.
Нити моћ да нам окрепи Душу.
А можда је и спаси.
Шта човеку уопште и могу Ветар и Kиша.
Уколико се запутио Тамо где му му је лако да буде срећан.
