Једна од најважнијих лекција коју би свако требало да научи током свог сазревања је да не можемо бити Главни Лик у свачијој причи. То једноставно није могуће, колико год то „краљице драме“ у нама желеле. Нека свако режира како је њему добро.
И свако има право на свој филм и визију. Нама то уопште неће бити смртоносно уколико схватимо једну сасвим обичну и логичну чињеницу.
Ми смо Главни Лик у нашој причи. Што је сасвим довољно.
Од тог тренутка све постаје неупоредиво лакше, и не морамо сарађивати ни са ким ко не одговара нашем сензибилитету ма колико био талентован, нити у пројектима у којима са не можемо развити ма колико били грандиозни, нити у продукцијама које нас понижавају својом неозбиљношћу ма колико споља деловале сјајно.
Kада почнемо да бирамо своје улоге и жанр нашег живота се обично промени…
Ја волим оне feel good филмове кад је симпатичном главном јунаку јако тешко на почетку, па се жив намучи јурећи за нечим што му је важно пола филма, и на крају успе да се уздигне и победи, а нас мотивише да и ми то исто можемо, уколико се јако потрудимо, у нашим животним тркама.
Доста је мракача и дубиоза свуда око нас.
Што не бисмо ми лично снимили једну Лепу Причу?
