Увек сам волео ону метафору да је Небо увек Небо…
Без обзира да ли је тренутно тмурно, кишно, олујно или пак ведро и сунчано. Оно је увек иза. И увек је већи концепт од временске прогнозе. Па чекај…Важи ли то и за нас Људе за наше лепе и тешке тренутке, горње и доње положаје у животу, успешне и неуспешне периоде? Јесмо ли и ми ту увек иза? И јесмо ли и ми већи од тога како нам у том тренутку иде? И како изгледамо?
Kо воли небо само кад је сунчано тај уопште није схватио концепт. Kо воли себе само кад му иде и кад је леп и успешан, тај још мање. Kишни дани су саставни део живота.
Они су ту као контраст и предах који омогућава овим нашим проклетим мозговима да раде оно у чему су најбољи да маштају о срећи, или да је се сећају, занемарујући све оно што се у том тренутку заиста дешава. А буквално никада није тако да није некако.
И да немамо на чему бити захвални. И чему се дивити. И у чему уживати. Али добро…
Можда једног дана застанемо и прихватимо кишу као саставни део времена. Па научимо да јој се дивимо као феномену. Или се чак дрзнемо да покиснемо, док идемо ка томе што нам је заиста важно. А можда чак стигнемо и да заплешемо…Па нек’ иде живот…Свакако нећемо умрети и растопити се…Па нисмо ми од шећера…
А ко зна…
Можда заиста и не постоји раскошнији небески феномен од Дуге…
