Kако стећи самопоуздање? Једно од најчешћих питања које добијам. Веома тешко, али не и немогуће.
Најпре је потребно схватити да самопоуздање настаје суштински у детињству а најкасније током периода основне школе, на основу тога каква нам је генетика, какви су нам били родитељи и како смо се снашли међу вршњацима на самом почетку. Што значи да самопоуздање потпада под оно старо психијатријско правило – ниси крив што нешто имаш/немаш али си јако одговоран да то лечиш/стекнеш и да се опоравиш/зацелиш како би ти живот био бољи и лакши, иако ниси ни крив ни дужан, јер ћеш управо ти највише патити уколико то не урадиш.
Тако се и стиче самопоуздање.
Најпре треба освестити да нисмо ништа посебно, да нема човека који нема неку велику ману и да нико није савршен. То само показатељ тога да је неко Човек по дифолту погрешиво и несавршено биће, а не показатељ да је неко мање вредан, да нема људских права и да треба да се сакрије у неки мрак.
А потом прећи на још тежу етапу у којој је потребно упорно и мукотрпно испуњавати Обећања која смо задали сами себи. Најпре микрообећања, па средња, па онда она највећа, животна и суштинска, која ће нам обезбедити да нам живот буде на дуге стазе лепши и лакши. И место у Ложи из које све то можемо посматрати, наслађивати се и бити поносни. Јер, замислите само човека који себе безусловно прихвата као људско биће са свим својим ограничењима манама и грешкама који је мукотрпним трудом успео да направи себи животну позицију у којој му је заиста јако добро.
Па што не би био пун самопоуздања?
Шта њему ко може?
И ако нешто нема стећи ће.
И ако нешто што има изгуби стећи ће поново.
Просто Има Себе.
Уколико сваки страх коме се нисмо суочили постаје нови Лимит који имамо.
Шта ће онда бити са људима који су схватили да храброст није одуство страха.
Већ манир да се уз ненормалан страх и мукотрпан труд упорно иде ка нечему што нам је заиста важно…без обзира на све.
Самопоуздање је обичан Сувенир који се носи са тог Путовања.
На сва остала.
