Kао што жуљеви на ногама настају када носимо неадекватну и тесну обућу исто тако велика већина наше психопатологије настаје као последица тога што се ми сами налазимо у условима који су неадекватни и тесни.
И као што жуљ на нози не може говорити о слабости коже стопала и безвредности власника ноге. Исто тако ни било каква ментална потешкоћа не може говорити о слабости и безвредности њеног носиоца. То је често само обичан Жуљ на Души.
Највећи проблем је што и у опоравку постоји велика сличност. Шта мислите да ли ће жуљ на нози престати ако наставите да још више запињете у истим патикама у истом правцу истим темпом?
Е па исто тако неће проћи ни ови горњи који су неупоредиво болнији. Стога, просто је. Најбоље је да прво застанете, па научите да одморите а не да одустанете од својих циљева, па скинете патике које су вас урнисале. И лепо дезинфикујете ране. Дате себи времена да вам ране зацеле. И да кожа изнад њих лепо очврсне и извучете закључке шта вас је највише зезнуло. Па потом одете у продавницу и пробате сто различитих модела…док не нађете онај прави…са новонасталим искуством у трчању.
И онда их постепено разгазите. По некој меканој подлози, док вам лепо не налегну.
И онда трчите и трчите пун гас све док не завршите свој лични Маратон. Kоји ће вам дати осећај да можете Све. И сатисфакцију коју једино оствареност и успешност могу обезбедити у тој милисекунди док пробијамо врпцу нашег личног Циља.
Kажу да људе треба памтити по крају…јер су на почетку сви мед и млеко. Слично је и са нама самима. Нећемо ваљда одсећи себи стопало због пар рана. Нити одбацити целог себе због пар симптомчића и поремећајчића. Сви смо ми само обична људска бића. И све је то можда само почетак или етапа. Процес раста. Учења о свету, људима и нама самима. И сазревање. А ко зна где ће нам бити крај када очврснемо.
Душа је то. Kад спадну модрице…и зацеле огуљотине. Нема тога што она не може.
Уколико се лепо испуни. И уколико јој обезбедимо пространо Игралиште.
