По закону, масовни убица из Основне школе „Владислав Рибникар” не може да одговара. Објасните то родитељима, бакама и декама, који су јуче сахранили своју децу и унуке, објасните то породицама девојчица чији су очеви на сахранама стискали плишане играчке, као да их моле да врате време уназад
Ко су наша деца? Какви су им снови? Ко су им идоли? Коју музику слушају? Да ли су чули за „Битлсе” и Елвиса Прислија? Да ли ће икада прочитати „Ану Карењину” или „Сунце се поново рађа”? Вероватно нису и вероватно никада неће. Да ли ћемо ми икада прочитати оно што читају они? Ко су њихови Толстоји и Хемингвеји? Шта желе да буду кад порасту, осим да не буду као ми.
Шта смо им оставили, осим новца и испуњавања свих жеља, као компензацију за то што тако мало времена проводимо са њима. Ко им је створио друштво у којем се ринта од јутра до сутра. Неко да буде богатији, неко да преживи.
Дође му на исто. У паузама тог транзиционог дана мрмота, остаје нам да, тек понекад, обратимо пажњу на нашу децу. Они то виде и осећају и зато беже у виртуелни свет.
Упитајмо се шта је привлачније у њему од оног стварног. Како су друштвене мреже и болесне видео-игрице, у којој се ратује и ликвидира имагинарни борац, а затим се победник пење на виши ниво, јер победник је онај ко упуца више противника, пожељније од погледа у небо, шетње шумама и планинама, игре на теренима за баскет и фудбал.
Терени су празни, шуме и планине су пусте, а небо је крваво. Када пронађемо одговор на то питање, разумећемо како су се догодила два страшна масовна злочина.
Шта је наша заоставштина деци и да ли су дужни да враћају наше дугове? Оставили смо им грађанске ратове и мржњу која не престаје, оставили смо им политичке преврате, а какви би били, него сурови, јер толика љубав према међусобној мржњи, хистеричне свађе и борба за моћ производе само зло. То је наш тестамент и она не желе да га преузму. Погледајте регион и свет, тамо је исто. У време радикалног индивидуализма, ми матори смо постали бездушни тркачи за успехом, прављењем компромиса, одсуством морала и сваке емпатије. Деца то осећају боље од нас. Зато не траже узоре у нама, већ у другима. Како избор није нарочит, изабраће неко компјутерско чудовиште.
Никада нећемо сазнати шта се догађало у глави тринаестогодишњег дечака који је убио осморо својих школских другарица и другова. И чувара, доброг духа школе. И убичине жртве су имале толико година, можда једну више, или једну мање. Убица је био из добростојеће породице, дакле, имао је све што је могао да пожели. Али нешто му је недостајало. Можда родитељска љубав? Можда, једноставно, здрав разум? Можда нешто треће, али он је пажљиво месец дана припремао злочин, бележећи имена жртава и цртајући шематизовану мапу злочина кроз школске ходнике, као да путује видео-игрицом. Можда је помешао стварни и виртуелни свет, али свако лицитирање његовим мотивима је његово правдање, а оно је исувише болно за породице које су јуче сахраниле своју децу.
Отац га је водио у стрељану да пуца, а затим и на „ерсофт”, војно-тактичку симулацију рата, као што је то и „пејнтбол”, што се, чујте добро, тумачи као антистрес терапија данашњице! Ма није ваљда! Дакле, пуцај у мете са оружјем које је реплика стварног, мењај шаржере брзином специјалца одевеног у униформу и упуцавај да би победио. Шта је могло да нагони лекара, његовог оца, кажу да је веома успешан, да сина одводи на симулацију диверзантских борби и да у кући држи пиштоље и шаржере са муницијом.
Хладнокрвност и борбена обученост дечака масовног убице, уз свест да не може кривично да одговара, јер још није напунио 14 година, оно је што изазива језу. Он није био ратни ветеран из грађанских ратова, није га погодио поствуковарски или неки други синдром, није био жртва немаштине у породици коме су се смејали јер има најјефтиније патике.
Напротив, имао је и више него што треба. Али испоставило се да ништа имао није. Сасвим је могуће да су га исмевали јер је био штребер, деца умеју да буду сурова, и таква су одувек, али у време политичке некоректности родитељи и наставници су поседовали ауторитет и механизме за васпитне санкције. Нека свако од старијих призна колико би их пута њихове мајке и очеви одробијали у данашње време тоталитаризма политичке коректности због батина које су добили. И учитељи и учитељице су умели да повуку за зулуф, али никоме од клинаца на памет није падало да им измакне столицу, као наставници из Трстеника и да све то сниме телефонима. И да притом потом буду враћени у школу. Обесни клинци су победили, то је била порука.
По закону, масовни убица из Основне школе „Владислав Рибникар” законски не може да одговара. Објасните то родитељима, бакама и декама, који су јуче сахранили своју децу и унуке, објасните то родитељима убијеног дечака који је свирао клавир, компоновао и освајао награде. Објасните то породицама девојчица чији су очеви на сахранама стискали плишане играчке, као да их моле да врате време уназад. Објасните то читавом друштву жељном правде. Законски, ово је злочин без казне, али како да то прихвати нација у којој је дете хладнокрвно убило осморо деце. Мењањем закона или мењањем свих нас? Одговор на то тешко би дао и Достојевски.
Питам се, зашто не објавити фотографије, имена и презимена свих убијених девојчица и дечака, како би сви ми заувек запамтили њихова насмејана лица у време када су били срећни, када нису ни помишљали да их могу погодити меци њиховог школског друга. Они нису само иницијали, већ наша добра деца која су имала снове, прве љубави, амбиције и плишане играчке. Они нису била жртве у некаквој видео-игрици, већ у болној стварности која ће нам заувек променити животе.
Оно чега смо се плашили, да ће злочин изазвати ланчану реакцију, догодило се у ноћи између четвртка и петка, код Младеновца, када је двадесетогодишњи Урош Б. убио осам особа, а ранио најмање 14. Наоружан и вешт као Рамбо, ишао је околним селима и сејао ватру и смрт, а затим избегавао обруч елитних полицијских јединица, бежањем све до Крагујевца. Пријавио га је један таксиста.
Овај злочин државни званичници означили су као терористички акт. Масовни убица носио је мајицу са нацистичким симболима. Али језиво поређење са случајем масовног убиства на Врачару не може да се избегне: Урош Б. није напунио 21. годину и не може добити максималну казну. Такође, обојица су из добростојећих породица, чији су домови били пуни оружја.
Већ су се појавиле теорије завере: да су обојица масовних убица били вођени нечијим даљинским управљачем и роботизовано пуцали, један за другим, починивши масовна убиства која су довела нацију до психотичног стања. Нарочито ако се има у виду да је убица са Врачара на друштвеним мрежама од превише особа, више од 40.000 њих на друштвеним мрежама, лајкован као херој.
Како да поправимо себе, да бисмо оставили бољи свет за децу? Идите негде на пиће или на колаче са њима. Нека она бирају место. Завирите у њихове светове, објасните им да на интернету могу пронаћи упутство како да преко 3Д штампача могу да се направе делови пластичног пиштоља. Постоји и упутство за његово склапање, у који може да се стави прави метак. И да он може да опали. Не водите их у играонице где се упуцава некаквим ласерима.
Будите им и родитељи и другари. Насмејте се када вам кажу да сте смарачи, јер смо то исто говорили ми нашим родитељима. Како бисмо сада волели да им кажемо да нисмо тако мислили. И реците дечацима да је тек на први поглед лакши пут за успех имитирати осуђене идиоте из ријалити програма који стичу познатост и добијају баснословне хонораре за своје емисије, док девојчицама причајте о томе да ће, ако покушају да имитирају њихове јунакиње, постати робиње са силиконским уснама, грудима и мозгом, које ће се селити из кавеза у кавез.
Слушајте шта ће да вам кажу. Добро их слушајте и искључите свој мобилни. Ко год да вас зове и зашто, нека причека.
Александар Апостоловски
Политика
