Првог априла 1941. Милева пише кумовима: „Прошлог четвртка сам слушала Радио Београд и чула оне силне песме и усклике у част младом краљу Петру Другом Карађорђевићу… Дај Боже да све и даље иде уз песму и весеље!”

О породици Марић недовољно се зна. Животи сестре Зорке и брата Милоша који су се родили у Руми обавијени су велом тајне, а у нашој јавности већ деценијама се шире бројне неистине о њима.

Исту судбину има и Милева Марић Ајнштајн (1875–1948), коју најчешће представљају као тужну и депресивну особу што не одговара истини. Она је била све супротно од стереотипа који је прати. Многи писци и поједини биографи, фокусирали су се на Милевин живот само у периоду развода, у тих неколико година, иако је Милева живела 39 година пре почетка брачне кризе са Албертом и 29 година после развода.

Истраживање целокупног живота и рада Милеве Марић Ајнштајн показује да је реч о сасвим другачијој особи – нимало налик наративу који је прати.

Милева је говорила мађарски, немачки и француски, током целог школовања имала је најбоље оцене из математике и физике. Свирала је тамбурицу и клавир, имала је и сликарски дар. Сама је шила одећу, а њена добра другарица са студија, Милана Бота (удато Стефановић), хвалила се својим родитељима: „Сама себи сам сашила једну лепу блузу. Али разуме се да ми је Мица скројила и показала.”

Милева је уписала Политехнику 1896. и нашла се међу 20 жена које су студирале природне науке и математику на свим немачким и швајцарским универзитетима. Била је једина жена међу студентима физике у својој генерацији на Политехници. Током студија упознала је Алберта, а студентску љубав су крунисали браком 6. јануара 1903, на православни Бадњи дан.

Сам Алберт је писао добром пријатељу (Мишел Бесо) након венчања: „Но, сада сам ожењен и живим срећно и удобно са својом женицом. Она се дивно стара да све буде у реду. Добро кува и увек је весела!”

Милевина писама кумовима Гајин, Хелени (Кауфлер) Савић и Алберту Ајнштајну најбоље сведоче о њеној личности и карактеру. Она је била идеалиста и великодушна, имала је изражен смисао за хумор. Била је одлучна по свим питањима. Људе је добро процењивала (па чак и Алберта!), била доследна у ономе што воли или не воли. Имала је чврст став и радознао дух. Била је одан пријатељ, морална и врло побожна. Недељом је ишла на литургију у руску православну цркву у Цириху. Славила је Светог Стефана (9. јануара), славу породице Марић.

Званичан развод

Када је Алберт запловио у интимну везу са својом блиском рођаком Елзом, која је била његова рођака са мајчине стране (прво колено), али и рођака (друго колено) са очеве стране, то је био почетак краја њихове идиле, а Милева се временом помирила с тим.

Она је била храбра жена: када јој Алберт поставља бруталне услове за даљи заједнички живот (око 18. јула 1914) и када јој фактички нуди „живот у троје”, с његовом новом изабраницом Елзом, она је то одлучно одбила. Само десетак дана касније, Аустроугарска монархија је објавила рат Краљевини Србији и тада почиње Први светски рат. Већ следећег дана Милева је с децом и у пратњи доброг заједничког пријатеља (Мишел Бесо) отпутовала у Цирих и напустила Алберта. Одлучила се на овај корак за мање од две недеље.

Милева и Алберт се званично разводе 1919; она је покренула бракоразводну парницу 13. јула 1918, у Палати правде у Цириху, на основу мужевљеве прељубе. Целокупне трошкове суђења сносио је тужени – Алберт.

Цео износ новца од Нобелове награде Алберт је дао Милеви јер се тај услов налазио у пресуди о разводу из 1919. у којој је Милева била тужиља против професора Алберта. Ово јасно говори да је Милева била свесна свог удела који је имала у Албертовим научним остварењима, па је касније, када се њихова идилична сарадња окончала, то своје право и остварила у нагодби о разводу.

Милева је наставила да живи „пуним плућима” – угостила је у Цириху многе пријатеље из Србије, помно је пратила штампу и слушала радио, била одлично обавештена о светским збивањима, као и приликама у Србији. Од кумова је тражила да јој шаљу новине из отаџбине. Уочи Другог светског рата видела је и нашег конзула у Цириху на прослави у Југословенском друштву. Организовала је многе књижевне и музичке вечери, занимала се за новију српску књижевност, у биоскопу је с пријатељицом гледала „Крајцерову сонату”. Давала је часове математике и клавира, а једна њена ученица се овако сећала Милеве (1929): „Увек бих седела поред гђе Ајнштајн за столом који се налазио на средини собе, док би ме она са огромним стрпљењем, изразито разумљивим језиком подучавала основама алгебре и математике и помагала ми да решим школске задатке. Опходила се мајчински, а све што је некада деловало тешко, под њеним је вођством постајало једноставно.”

Кактуси на поклон

Бројни су докази „тињајуће љубави” између Милеве и Алберта, и њихове чудне непролазне блискости. Када се Алберт вратио с турнеје по Јужној Америци (1925), Милеви је на поклон донео мноштво кактуса јер је знао да их обожава; а када је почео прогон Јевреја, пред Други светски рат, Милева је понудила Алберту и Елзи уточиште код себе. Иако они нису дошли у Швајцарску, овај позив је Алберта одушевио и убрзо јој је одговорио: „Веома си ме усрећила и изненадила, и то не само својим љубазним позивом него и што разумеш наше муке.”

У августу 1929. Алберт је дошао у Цирих на 16. Конгрес циониста, и недељу дана је боравио код Милеве, свима се хвалећи: „Одсео сам код прве жене!”

Када је путовао за Америку, Милева је тражила да јој из „обећане земље” донесе радио. Он је то урадио, испуњавао је многе њене жеље и након окончања брака.

Првог априла 1941. Милева пише кумовима: „Прошлог четвртка сам слушала Радио Београд и чула оне силне песме и усклике у част младом краљу Петру Другом Карађорђевићу… Дај Боже да све и даље иде уз песму и весеље!” (Реч је о атмосфери после пуча од 27. марта 1941. године.)

Нешто раније Милева пише кумовима Гајин: „Кад год успем, слушам Радио Београд и мислим притом на вас, да можда и ви слушате, као што смо онда заједно слушали. Још се живо сећам мог боравка код вас (1938), оног рада код наше куће, оног јурења по вароши и седења на тврдим клупама… а сећам се исто тако живо и оних угоднијих ствари, оних вечери, које смо уз народне песме заједно провели…”

Љубав према музици и дружењу Милеву никада нису напустили.

 

Сестра Зорка

И Милевину сестру Зорку (1883–1938) до данас прате бројне непроверене гласине. Она је била образована жена, школовала се у Руми, Загребу, Новом Саду, Прагу и Цириху. Течно је говорила мађарски и немачки језик, свирала је клавир и била најмузикалнија од свих Марића. Зорка се није удавала. Као активан члан, учествује у женском покрету у Новом Саду од 1906. у Добротворној задрузи „Српкиња Новосаткиња”.

 

Брат Милош

Милош Марић је дипломирао на универзитету у Клужу (Румунија). Ту се и оженио први пут 1913. богатом Мартом, која је имала француско порекло. Док је студирао у Клужу, одлази на усавршавање у Париз и Швајцарску. У Берну је становао код сестре Милеве и зета Алберта. И као на филму, Милош је Марију Васиљевну Карпов (другу супругу) први пут видео у Цириху када је био на студијском усавршавању. Судбина је уредила да се Милош и Марија поново виде у СССР-у, у Дњепропетровску, када је он за време рата заробљен (1916). Они су усвојили троје деце, ратне сирочади (Тања Левска, Борја Фредерикс, Гаља Фредерикс) – а њихови потомци и данас долазе у Каћ да обиђу фамилију Марић.

Милош је изабран за шефа катедре хистологије на Саратовском државном медицинском универзитету. Врло брзо постао је уважени научник у совјетској Русији, објављујући бројне научне чланке и монографије, а његова супруга Марија била је професорка математике на универзитету.

 

У сусрет великом јубилеју

Министарство културе Републике Србије подржало је обнову породичне куће Милеве Марић Ајнштајн у Руми, а у сусрет великом јубилеју 150 година рођења српске научнице, који ће се обележити наредне године. Из министарства су истакли да кућа у којој је Милева живела с породицом има неспорну историјску вредност, а након завршетка реконструкције, објекат ће имати меморијалну собу посвећену породици Марић.

 

 

 

magazin.politika

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име