Чујем путем новоселце мељу да ми обруч рђа,
Таваница као туђа, нечешљана никад грђа.
Паљевина, мутна вода, на темеље плитке брег
За протуве и крпаре бринем ко за лањски снег.
У шаци му грудва глине, преко уста ретко платно
Здравимо се на промаји: штендер, фиронга и клатно.
У незнано неко доба у сусрет ми иде странац,
Трљам очи не верујем, моја сенка брат близанац.
До перчина је у трави од појаса грање приде,
Свуд по њему тврдокрилци тек по негде вире гњиде.
А ноћ звони моје име, оштар песак, трн у гласу
Ово нису моје звезде што по младом житу пасу.
Кад осетим хладне жмарце брже боље обедујем
Завежљај под мишку стегнем, сенку псујем и путујем
Кренем гордо, препоносно, грудачки без извиднице
Око мене насумице, читуље кô сликовнице.
Тутњи попут брзометке у грудима о там-тум,
Уплетене у чвор стазе, збуњене ко ја и друм.
Преко џаде што не води никуда углавном,
У изгнанство својевољно моја сенка граби са мном.
