Александар III Македонски, познатији као Александар Велики био је краљ
Македоније из династије Аргијада од 336. до 323.п.н.е. Рођен је 356.године п.н.е
у Пели, у античкој Македонији. Наслиједио је свог оца Филипа II на престолу
када је имао 20 година. Од оца је наслиједио вољу, енергију, храброст и војнички
дар. Александар је био ученик највећег филозофа антике, Аристотела. Када је
Александар имао 14 година Филип је у Македонију позвао Филипа и повјерио
му васпитавање сина. Аристотел га је учио гимнастичким вјежбама, јахању, лову
али и читању пјесника и разговорима о поезији као и учењу о геометрији,
астрономији и реторици.
Године 340. п.н.е када је Александар имао 16 година, Филип му је повјерио да
заузме мјесто поред њега. Због рата са Византијом Филип одлази из Македоније
и повјерава Александру управу над земљом. То се показало доста успјешним јер
је Александар кренуо у поход против Меда у Тракију и на освојеној територији
основа град Александроплис. Након тог подвига Александар узима учешћа у
државничким пословима. Па је тако са 18 година учествовао у бици код
Херонеје и командовао лијевим крилом македонске војске што је допринијело
побједи.
Међутим, иако је Александар постао Филипова десна рука, након Филиповог
убиства дошло је до страха ко ће га наслиједити јер према македонском уставу
власт није аутоматски прелазила на најближег сродника преминулог краља.
Постојало је неколико претедената на престо али захваљујући Филиповим
најближим сарадницима Антипатру и Пармениону, Александар је успио да
уклони остале претеденте и буде проглашен за краља. Након што је завладао
ситуацијом у Македонији, морао је да настави очеву политику. Па је тако
336.п.н.е кренуо на југ да учврсти Коринтски савез. У Коринту је Александру
потврђено вођство у рату против Персијанаца и тако наслиједио оца на позицији
хегемона Коринтског савеза. Тиме су се и Грчка и Македонија налазиле у
његовим рукама. Послије тога, мора се окренути ка сјеверу и зато у прољеће
335.п.н.е креће у поход на Трибале, средњобалканско племе. Трибали су му
изјавили покорност и склопили савез са њим. Затим, стигла му је вијест о побуни
Илира те одлучује да се окрене њима и успјева да их покори.
У освајачким подухватима Александра Великог нашао се и устанак у Грчкој.
Жариште је била Теба која је дигла устанак против македонске посаде.
Александар им је понудио мир али су га они одбили и након што су били
поражени морали су се предати. Град је сравњен са земљом а становништво
продано у ропство.
Пошто се учврстио на власти и обезбиједио покорност варварских племена и
Грка, Александар је могао приступити остварењу главног задатка који му је

Филип оставио у насљеђе а то је рат против Персије. Идеја о рату са Персијом
није била дјело Филипа већ је постојала деценијама уназад јер су Персијанци
Грцима нанијели зло у прошлости. Антипатар и Парменион су савјетовали
Александра да одложи поход на Персију док не обезбиједи насљеднка на
македонском престолу али он их није послушао. У поход је кренуо и са
полупразном благајном али самоувјереност и способност коју је наслиједио од
оца помогли су му да буде сигуран у своју побједу. Сматрао је да је моћ Персије
привремена. У овај поход кренуо је са половином својих снага(12 000 пјешака,
1500 хетера и 300 коњаника из краљевог ескадрона) док је половину војске
оставио у држави. Војска са којом је Александар кренуо у Малу Азију
334.године п.н.е била је релативно мала. Бројала је око 40 000 војника јер су
Александру помоћ пружили и 7000 хоплита Коринтског савеза и 5000 најамника
као и 8000 стријелаца из Тракије и Крита. Александар прелази 334.п.н.е
Хелеспонт. На малоазијском копну код Абидоса из лађе је испустио стријелу
како би обиљежио освојено. Ту је у храму богиње Атене положио своје оружје
ау замјену узео оружје из храма. Након тога кренуо је на Лидију гдје му се и
Сард предаје. Након ове битке Александар је ослободио грчке градове Мале
Азије. У Халикарнасу су се водиле дуже борбе, док их Александар није
присилио да се повуку. Одаткле креће даље, кроз Ликију и Памфилију.
Даље, 333.године п.н.е кренуо је у Гордион, стару фригијску престоницу. У
њему су се налазили дворци Гордија и Миде и кола по којима је Мида био
признат и од Бога изабран као владар Фригије. На тим колима јарам је био
привезан чвором без краја и почетка. Постојало је пророчанство да онај ко га
одвеже постаће господар Мале Азије. Чувши за то Александар је одлучио да га
одријеши али пошто није успио пресјекао га је мачем. Чвор је био разријешен а
пророчанство испуњено. Александар се сматрао господарем свих земаља које је
од Персијанаца одузео. Азијске земње нису припојене Македонији већ су
сачињавале посебан дио његовог царства. У њима највећи закон је била
Александрова воља и он је доносио одлуке. Освојивши Малу Азију народ га је
дочекао као ослободиоца.
Из Гордиона 333.п.н.е кренуо је ка Анкари а затим долином Хелса према
Киликији. Пелагонија му је изјавила покорност док је сјевероисточна област
Мале Азије остала ван македонске власти. Затим је кренуо даље према Сирији. У
бици код Иса поразио је персијску војску под командом цара Дарија III. Цар је
побјегао са бојишта али је убрзо затражио мир од Александра који је он одбио и
наставио са освајањима по Сирији и Леванту. Сљедећи војни успјех био је
освајање Тира 332.године п.н.е.
Из Тира Александар креће на југ, ка Египту и на том путу предали су му се сви
градови сем Газе. Након дуге опсаде Газа се предала. Затим се Јерусалим предаје

и Александар 332.п.н.е улази у Египат гдје је дочекан као ослободилац. У Египту
оснива град Александрију. Године 331.п.н.е Александар напушта Египат и креће
према Месопотамији. Прелази без отпора Еуфрат и Тигар . Персијски цар Дарије
покушао је да сакупи огромну војску како би се супроставио Александру. До
битке је дошло код Гаугамеле 331.године гдје Александар побјеђује персијску
војску и креће ка Вавилону. Посљедњи Александров сукоб са царем Даријем
одиграо се код Персепоља 330.п.н.е. Овај сукоб се завршио тако што је
Александар прошао кроз Персијска врата, освојио Персепољ. Ту се налазила
персијска ризница тако да је Александар тиме добио новчану резерву.
Послије овога Александар креће у поход на Исток. Период од 330-327.п.н.е
Александар је провео у сјевероисточним областима Бактрије и Согидијане гдје
су сатрапи Блес и Сплимен организовали отпор. То су биле најтеже године у
Александровој војничкој каријери. Бес убија цара Дарија те се проглашаваза
персијског цара док га Александар проглашава узурпатором и креће на њега што
ће се претвротити у велики сукоб а резултираће убиством Беса од стране једног
персијског вође.
Даљи Александров поход био је усмјерен према Индији. Најзначајнија битка
која се одиграла у овом походу била је 326.п.н.е код Хидаста гдје се Александар
сукобио са војском Порусао индијског владара. Након ове побједе Александар
прекида поход на Индију. Стационирао се код Хифасиса и даље није ишао. На
обалама Хифасиса Александар је тражио да се подигне 12 утвђење боговима и
стуб на које је писао да је ту Александар заустављен. Послије овог похода
Александар се са својом војском повукао у Вавилон. Приликом повлачења
долазио је у нека мања непријатељства са становницима мјеста кроз која је
пролазио. Када је стигао у Вавилон планирао је да покрене припрему за нови
поход али се ту изненада разболио од грознице коју је добио на некој забави.
Тиме су његови планови пропали а сам Александар брзло брзо од грзонице и
умире 323.године п.н.е. Када је умро остало је отворено питање насљедника.
Будући да Александар није оставио иза себе насљеника а његова жена Роксанда
је била трудна и није се знало да ли ће се дијет родити живо и да ли ће бити
мушко отворено је питање насљедника. Александар је имао једног сина са
женом Барсином али пошто она није била законита суприга он није могао да се
рачуна. Једна од опција био је његов полубрат Филип III Аридеј али се за њега
говорило да је малоуман. Александар је пред смрт дао свој прстен Пердику и он
је био тај који је предложио да насљедство припадне Филипу III и Роксанином
нерођеном дјетету. Године 309.п.н.е регент Полиперхон ће отровати Роксанду и
сина Александра IV и тиме ће Филип остати једини насљедник.
Александар је био највећи војсковођа и освајач свјетске историје. Он је имао
велики успјеха на бојишту. Свака његова битка доносила је нешто ново у

тактици а завршавала се поразом непријатеља. Улијевао је храброст борцима,
одлучивао о свим акцијама и узимао на себе најтеже задатке, испитивао терен и
спремао експедицију. Александар због својих освајачких подухвата и војнички
способности добио је епитет Велики. Поред тога био је и творац апсолутне
монархије која је у хеленско доба постала основни облик владавине. За његово
вријеме монетарна политика доживјела је просперитет али ипак није прихватио
персијску валуту већ антички новац дајући и њима на вриједности. Такође, за
вријеме њега дошло је и до спајања грчке културе са културама староисточних
народа. Грчки језик постаје језик администрације, науке и културе.
Александровим освајањима дошло је до сједињавања егејског свијета и истока.
Умро је у тренутну када се спремао за нове походе. Крајњи циљ није испуњен а
то је био западно Средоземље које је остало изван његовог домета. Послије
Александрове смрти, у ратовима који су водили његови насљедници и генерали
који су се звали дијадоси, моћно царство се распало.

Драгана Рисовић

Чудо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име