Таман су ратна дејства синхронизована, кад је у лето 1807. Русија закључила мир са Француском у Тилзиту који је предвиђао престанак војних операција на руско-турском фронту. Исајев се повукао преко Дунава. Турску је све више обузимало расуло: Свргнут је султан Селим ИИИ (1807), а убрзо и његов наследник Мустафа ИВ. Срби су се нашли усред вртлога европске политике. Они су, као савезници Русије, хтели да буду укључени у примирје. Њихово искључивање из примирја изазвало је велику огорченост међу старешинама и у народу. Страховали су од промена политичког курса Русије. Неки од старешина су хтели да траже заштиту и подршку од Наполеона. Једна српска депутација са Иваном Југовићем на челу је отишла у Јаши главнокомандујућем молдавске војске Прозоровском да подсете савезнике да су рекли како је «нација српска достојна да буде нацијом, којој је срамно да плаћа данак Турцима”, а сада им уместо независности нуде аутономију под покровитељством Русије и да дају Турској «умерени данак”.
У току једноипогодишњег примирја међу Србе су долазили и боравили руски изасланици: од 1807. Паулучи и Родофиникин, с тим што је други остао до 1810, а на његово место је дошао Недобадо 1812. Сви они кројили су планове о унутрашњем уређењу Србије и разматрали како би и којим начинима Русија од Срба имала што веће користи («јер они, по свом положају, одвлачи од нас половину турских снага»); сви ти планови пренаглашавају руско политичко присуство у Србији истичући руски протекторат над њом, тражећи земљеуправитеља (гувернера) који би у име руског цара постављао чиновнике и обезбеђивао српска утврђења гарнизонима руске војске. И руски цар није без критика примао предлоге својих потчињених о преуређењу Србије, често изражавајући негодовање због мегаломанских захтева својих чиновника који би морали знати да због међународних односа не могу да окупирају Србију као што они предлажу. Са друге стране, цар се старао да се очува поверење српског народа, а не да се повређује његово самопоштовање.
У другом периоду савезништва од 1809. до 1811. године српско-руски односи су били живљи и бољи. Русија је наставила да пружа помоћ у новцу и оружју, а Срби су користећи наставак рата између Русије и Турске настојали да самосталније делају у односу на Русе, него у првој фази. Међутим, у фази када се приближавао пораз од турске војске Срби су од руске молдавске армије тражили више пута помоћ у правцу Делиграда, али је нису добили. Пад Делиграда у турске руке имао је огромне последице за даљи развој војних операција. Устаници нису разумевали изостанак руске војне помоћи у пресудном тренутку. Примећено је да су они «охладили” према Русима. Падом Делиграда требало је спречити продирање Турака дубље у Србију, ка Београду. Уместо да српским устаницима пошаље војску, руски цар је крајем децембра 1809. наредио да се сва руска војска врати са десне на леву обалу Дунава и да на пролеће обнови офанзиву против Турака. У заједничким операцијама 1810. српска војска је на истоку штитила десно крило руске војске у напредовању ка Шумли, а онда је одред руске војске под генералом–мајором Цукатом однео савезничке победе на српском ратишту најпре на истоку у рејону Прахова, Кладова, Бање Алексиначке, а онда и на Варварину на Морави. Руски гарнизони су остали у Неготину и Кладову. Година 1811. протекла је у најбољој сарадњи на војном плану, када је главнокомандујући молдавском војском био Михаил Иларионович Кутузов. Руски гарнизони су стигли у Смедерево и Шабац, а у августу један батаљон се придружио Карађорђу у заустављању продора турске војске из правца Босне. То је охрабрило српске борце после деморалисања падом Делиграда, а Карађорђе је говорио да има да се захвали «Московима» што Турци нису већ стигли до Београд.
Наполеонови агресивни планови према Русији постали су све очигледнији. У Петрограду је састављен пројекат мировног уговора у којем се посебна тачка односила на Србију. Руски министар је писао да би најбоље било када би се за Србију издејствовала независност, под покровитељством Русије, али није било времена за дуге преговоре. Срби зато морају прихватити да остану султанови поданици и да јој плаћају годишње данак, једном заувек утврђен. Руси су одустали од захтева да Дунав буде руско-турска граница, а потом и река Серет. То је битно утицало на будући положај Србије, јер се тиме губила непосредна територијална веза. Одустајући од својих, одустали су, услед журбе, и од српских максималних захтева. Нова граница је била на Пруту и руске трупе су напустиле Влашку и Молдавију. Обезбедити Србима миран живот, тако што би сами уредили грађанску и унутрашњу управу, без повреде султанових суверених права, било је најбоље што се у датим критичним околностима дало остварити.
Осми члан руско турског мировног уговора из 1812. уређује питање српске аутономије на принципима примењеним раније на Јонским острвима и дунавским кнежевинама. То је први међународни уговор у којем се помињу Срби и њихова права, због чега је и прозван „Васкрсом државе српске”.
8. тачка: Висока Порта даје Србима потпуну амнестију, и обећава да њихов мир неће бити помућен због прошлих догађаја. Утврђења саграђена у њиховој земљи за време овога рата а која нису раније постојала, биће сравњена са земљом, у толико уколико буду непотребна у будуће, и Висока Порта заузеће као и раније друге градове и ставиће у њих артиљерију, муницију и гарнизоне које буде сматрала за умесно. Али да ти гарнизони не би неправедно угњетавали Србе, Висока Порта ће, само по својим осећајима милосрђа, поступати према том народу са свом потребном умереношћу; осим тога, на молбу Срба, Висока Порта ће им дати исте повластице које уживају њени поданици на Архипелашким острвима и у другим крајевима њених држава; а да би им такође дала доказа о својој великодушности, она ће оставити њима самима бригу о унутрашњој управи земље, примаће непосредно од њих новац од умерених пореза које ће разрезати на њих и предузеће за то мере договорно с народом.
Срби су били разочарани када су сазнали за руско-турски мир и његову осму тачку. Посебно их је погодило што морају предати наоружање, и поновно запоседање свих тврђава, паланки и других утврђених места, турским гарнизонима. Поновно успостављање турске власти, после осам година ратовања и организовања државне власти и установа, судова, школа, војске, било је за њих неприхватљиво. После много векова, Срби су по први пут окусили слободу. Зато су на скупштини одлучили да одбију предају и да пруже отпор, иако су били свесни да ће у тој борби бити усамљени. Русију је напала огромна Наполеонова војска само дан после ратификације мировног уговора са Турском, а онда су Карађорђе и његови храбри саборци остављени на милост и немилост турској одмазди.
Проф. др Сузана Рајић, доц. др Урош Шешум, доц. др Александар М. Савић
Политика