Непосредни сусрет с фолклорним ансамблом Лужичких Срба из Немачке Демократске Републике, у лето 1964. године, оставио је на мене веома дубок утисак. Радила сам тада у Југоконцерту и старала сам се о организацији њихове турнеје (у 11 градова) по Југославији. Дружећи се тих двадесетак дана са преко 60 чланова ансамбла, споразумевали смо се на српском језику – они на лужичко-српском, а ми на српскохр-
ватском. Понекад бисмо се, као помоћним, послужили немачким, енглеским, руским, већ шта је ко знао. У њиховом језику има много мекоте и тананости, у покојој речи разлика је само у једном слову или варијанти, понекад алтернативном значењу (gorod град, rećeć – рећи, gromić -говорити, wodzew – одело, брозда – бразда, čolo – чело, wobjed – обед, kleb- хлеб, lešćo- лето, а leto – година, nazima – јесен, итд). Било ми је јасно да је њихов језик сличнији словачком и пољском него српскохрватском. Такође, њихове песме и игре, само у неким својим сегментима, личиле су на нашу изворну народну музику и фолклор, остало је била мешавина словенских и германских елемената. Неке ношње mбиле су препознатљиве. На пример, главна хаљина коју облаче наврх кошуље слична је оним код нашег народа у Црној Гори (Согпа Нога – на лужичкосрпском) и Далмацији, а женске сукње (зокпјо) доста сличне сукњама које носе наше жене у околини Врања. Најчешћа тема наших разговора била је веома богата и тешка историја Срба и посебно питање – откуда два словенска народа, један у Лужицама, а други овде на Балкану, називају себе Србима. Била је у опцији теза да смо ми Срби из Југославије настали од Лужичких Срба, а да су се сва словенска племена некад звала Србима… И разговор би нас увек водио у прасловенско доба и сеобе народа, у историју Словена и њихових расејања на просторима од Црног до Балтичког и Јадранског мора. Оно што је било најреалније, јесте заједничко осећање да смо део великог словенског стабла и стога нам је било природно родбинско обраћање и радозналост у међусобној комуникацији. Овај незаборавни сусрет подстакао ме је данас, после толико година, да припремим овај прилог, консултујући расположиву литературу у којој, на основи штурих података старога века и јаснијих бележака раног средњег века, има више података о историји словенских народа, у том склопу и о Лужичким Србима.
НЕШТО О ИМЕНИМА И ПОРЕКЛУ
По Константину Јиречеку, без обзира на све покушаје, остало је неразјашњено име Срба, које се јавља у Лужици и у балканским земљама. Биле су постављене две теорије. Прва, коју заступају Шафарик и Милехоф, узима да племена једног истог имена стоје у родбинској вези, и друга, коју је извео Цајс, тврди да једнаиста имена могу имати и братства, која нису међусобно сродна.
Будући да су се племенска имена сваког, па и словенског народа мењала, како због померања седишта и унутрашњих расправа. није искључено да су племена једног истог народа добила различита имена, као и случај да племена једног имена припадају сасвим различитим гранама.
Такође је и име Словена, познато већ од М! века (Словјани) остало необјашњено, јер у изворима из доба Римског царства, Словене називају Венди или Винди, што звуком подсећа на име Анта. К. Јиречек помиње да су се Словени и Анти звали првобитно Спори, и да су Добровски и Шафарик гледали у том имену метатезом унакажено име Срба. На тој претпоставци поставила су оба, научника теорију да је некада име Срба
било заједничко име свих Словена. Али, Цајс је упозорио да за то нема поузданих доказа. Можда и због тога што су Словени и Анти ратовали не само са странцима
него и међусобно.
Енглески научник Џералд Стоун каже да постоје историјски докази да су се Германи, после пропасти Римске Империје, померали ка западу, остављајући ненасељену територију између река Елбе и Одре. То се дешавало у Швеку, а теку У или МГвеку словенска племена која су до тада живела источно од Одре почела су да насељавају територију између две реке. То је била не оружана интервенција већ мирна сеоба на ненасељену територију. Такође постоји теорија да су Словене намерно раселили Авари с територије зване мађарска равница, да би направили границу према својим суседима, и тиме поделили Србе на Северне – Лужичке Србе и Јужне Србе, који данас живе у Југославији.
У историји српског народа има нешто више података о некадашњем односу између јужнословенских и севернословенских језичких типова, односно о сличностима и различитостима међу словенским језицима које потичу из дубоке старине, свакако не
мање од једног миленијума, а бар неке од њих су постојале, макар само у рудиментарном виду, док су највећим делом очигледне иновације из доцнијих
епоха. Сеобе су раскидале не само географски континуитет словенског живља, већ и одређивале доцнији историјски пут народа, према томе и језика. Сада се у њима распознају одређене особености прасловенских дијалеката. „Језичке споне између словенског југа и севера огледају се и у распрострањености српског и хрватског етничког имена. Прво од тих имена и данас је живо код Лужичких Срба у Немачкој. Међутим, језици Лужичких Срба, горњолужички и доњолужички, немају неких посебних сличности са српскохрватским или с његовим српским дијалектима. Ово значи да дијалекатска диференцијација прасловенског језикајош није била извршена у доба док су Срби, у ширем смислу тог имена, били на окупу. Уосталом, трагова
српског имена налазимо у географским називима и у историјским изворима, и на другим странама где Словени живе или су живели: у деловима Пољске и Чешке,
у некадашњим словенским крајевима у Немачкој и Грчкој, у Егејској Македонији, па и у имену места Срб у Лици, које је старије од досељења садашњег српског
живља у том крају…
По мишљењу Реље Новаковића, нема лингвистичких доказа за схватање о томе да су се Срби доселили из области Лужичких Срба. „У кругу словенских језичких типова, лужички и штокавски говори спадају у међусобно најудаљеније по особинама.“ Очигледно, остаје још много да се научно каже о ранијим етнокултурним кретањима свих, па и словенских народа, међу њима и Срба.
Крај првог дела
Милена Милановић
Катена Мунди
