Језик и култура
Лужички Срби су водили сталну борбу за опстанак и очување свог лужичкосрпског језика, који се дели (као и територија на којој живе) на горњолужички и доњолужички. Горњолужички чува вишe словенских особина него доњолужички. Он је близак словачком и чешком, док је доњолужички најближи пољском језику. Оба имају своје записе и књижевност. Користе готицу и латиницу. Имају 42 слова за писање (постоје два ж, три ш, три е, два и, два о, два б, итд.). Иако вековима заробљени у својој домовини и стално у тешким економским и социјалним условима, Лужички Срби су показали изванредну способност да и у најтежим приликама изграђују своју духовну и материјалну културу. Врло су рано употребили свој језик у католичким и евангелистичким црквама и све потребне црквене књиге превели на свој језик. Тако
се први књижевни споменици јављају под утицајем реформације. Прво штампано дело на доњолужичком је Молерова црквена песмарица с катехизисом (1574) и Лутеров Мали катехизис (1579) на горњолужичком језику. Већ средином ХVII века (1679) појављује се прва граматика лужичкосрпског језика.
Већ 1716. основано је у Лајпцигу Удружење протестантских свештеника, а десет година раније отворена је католичка богословија у Прагу за спремање свештеника Лужичана. Још пре него што су основане ове значајне установе, лужичкосрпски народ је дао у ХVIII столећу генијалног филозофа и научника Лајбница, који је, поред других својих послова, радио и на очувању остатака језика поменутог свештеничког удружења, изашле су две немачке писане публикације које су говориле о језику „Венда и о црквеној историји, у којима има и много података о књижевности Лужичких Срба.
Ове и друге појаве у животу Лужичких Срба показују да пред крај ХVIII века збиља почиње народни препород, као и код других потлачених словенских народа. У том периоду су и покушаји лужичкосрпске штампарије, што су власти осујећивале. Ипак, од 1809. до 1812. излазиле су српске новине (Јан Дејка), јављају се и омладински покрети, оснивају се студентска удружења у Лајпцигу, Бреслави, Прагу и Будишину. Та друштва имала су исти задатак као и омладинска друштва код нас (у Бечу и Пешти). Из тог народног и омладинског покрета око средине Х1Х века појављују се прве народне вође у лицу великих мислилаца, уметника и интелектуалаца: Хандреј Зејлар (1804–1872), велики народни песник, потом главни народни препородитељ Јан Арношт Смолер (1816–1847), који је обавио посао сличан нашем Доситеју и Вуку. Његовом заслугом је 1845–1847. године основана Маћица сербска – књижевно научно друштво, а уз њу штампарија и књижара. Матица је постала духовно средиште Лужичких Срба. Затим се јавља Михал Хорник (1833–1894), назван српским патријархом. Он је написао прву и праву историју Лужичких Срба. И ова генерација је урадила много издајући часописе, новине, уџбенике, граматике, речнике, разне научне и популарне књиге и лепу књижевност на свом језику. Они су прикупљали народне умотворине и издали прву збирку словенских народних песама с нотама. Једна снажна генерација радила је у свим правцима: науци, литератури, музици. После долази нова генерација оличена у познатом научнику и народном представнику Арношту Муки и великом песнику Јакобу В. Ћишинском. Ова генерација с Муком на челу основала је у Будишину Сербски дом, чиме је остварен сан свих дотадашњих генерација, јер је Дом постао седиште целокупног културног и просветног живота Лужичких Срба. У њему су смештени Српска матица, Српска банка, Српска штампарија, Српска књижара, Српски музеј, Српски соко, Српска читаоница и библиотека, певачка и позоришна друштва. Дом је свечано отворен 1904. године у присуству представника свих словенских народа. Године 1912. сва друштва се уједињују у „Домовину“.
Долазак Хитлера, као што је напред речено, најцрњи је период у животу Лужичких Срба. После 1945. године, у НДР признат је лужичкосрпски језик (у обе варијанте) као званични и школски на територији на којој живе Лужички Срби. Поново се оснива „Домовина која је била уништена. Формира се више института који се баве историјом и културом Лужичких Срба-Институт за народну културу у Будишину који издаје
три летописа – за књижевност, историју и етнографију, затим Лужичкосрпски институт за језик и књижевност Универзитета „Карл Маркс у Лајпцигу. Сами Лужички Срби данас кажу да имају своје листове и часописе, своје радио-станице, 145 културно-уметничких друштава и професионално позориште. У предшколским и основним школама (један тип школа је онај у којима се настава изводи на лужичкосрпском,
а други је с наставом на немачком и матерњем језику као предметом) ради 600 просветних радника, који програм изводе на српском језику. Музеј у Будишину
има око 8.000 експоната. Очигледно је да би о савременом стваралаштву требало да знамо и нешто више.
Катена мунди
