Ја волим душевне болести код човека. оне често до неслућених граница уздижу најобичнијег и најдосаднијег човека. Оне га продубљују, оне роваре по усахлим можданим ћелијама једног овна људског рода и роварећи уништавају, али и прокрчују пут свежем и бујном, као прво цвеће у пролеће. Оне га најзад униште, али и подигну до хероја, генија. И те ужасе муке које претрпи од помрачености свога ума до коначног угаснућа светлости, вреде једног облеска једне крваве муње генијалног у себи. не волим Канта, обожавам Ничеа, не разумем Тургењева, до морбидности ми је близак Достојесвски, страни су ми класичари, у музици блиски су ми Бетовен и Вагнер. Јер ме само они уче животу, крвавој и противуречној збиљи трагичној улози човека на овој чудној планети која је можда и сама болестан и недовршен исечак нечег дубокомисаонијег или још бесмисленијег. Ја уопште не могу да замислим зашто живе и чему служе устајалости и жабокречине људског рода.? Радо би их све скупио на једном месту и без милости потаманио. Али, зар се не мрзи највише оно чега човек у највећој мери има у себи? Можда, али ја бих зато и себе уништио и у тој експлозији тела или духа нахранио бих се светлим искрама и постао и сам eксплозив.
Знате ли шта треба да буде сваки човек бар једном у свом животу? Казан кључалог воска, динамит пред експлозијом, брза рука пред водопадом. Ако није осетио кључање у својој души, сурвавање у непознати и тајанствени амбис, он није био човек, он није био живот, није био космос. Јер, оно што је стварало земљу и човека, било је несумњиво у кључању , експлозији и водопаду пред тајанственим понором Новог и неочекиваног.
Сви смо ми деца огња, земљине пиросфере. Неко је само ближе неко даље од језгра. Узалуд се ми отимамо на површини и устежемо се признања у нама бесни елементарност, вртлог кључале лаве. А и зашто бежати од вулканског језгра и далеке пучине океана? Да се не опечемо или залутамо? Бежите бедни црви, бежите што брже можете. Ослепећете ос силине светлости и јачине утиска. Шта су прави генији? А шта друго до део ове лаве овог усијаног језгра , ове почетне морбидности живота? А шта су жабокречине, устајала језера и баруштине? Где се хвата највише песак на њима? Зар не до на површини?
Из књиге Владета Јеротић Дневник од 1945 до 1954
