Година 2022. означава да је прошло 108 година откако су се огласила злокобна звона Великог рата, тог страшног сукоба чију је неминовност Михајло И. Пупин најавио на почетку своје политичке делатности у Америци. Такође, данас се навршава и 168 година од рођења Михајла И. Пупина, научника по позиву и дипломате по опредељењу. Велики рат и Пупинова дипломатска улога креирали су умногоме нашу историју, али и период који је пред нама.
Професор др Михајло Идворски Пупин био је талентован за науку и за проналазаштво, у чему је дао велики допринос човечанству, али и за дипломатију и политику, области у којима је његово деловање мање познато јавности. Запутио се стазом – можда и за себе неочекиваном, и то упорно, неуморно и успешно – као први и најзначајнији представник Краљевине Србије у САД, зачетник дипломатских и пријатељских односа ове две државе почетком XX века.
Зашто је ово Пупиново деловање скрајнуто и познато само нашим врсним историчарима? Зашто се не убраја у национална добра као што су његова научна открића призната као планетарна добра? Разлога има више. Можда је први разлог наша урођена неспособност да се загледамо уназад, да критички преиспитамо и разумемо ближу и даљу прошлост, да ценимо вредности и учимо на својим грешкама, које су велика опомена. А следећи разлог је, сигурно, и политичка воља.
После Првог светског рата заборављени су многи ратници, чак и они који су учинили много и ван бојног поља, а политичари су успехе и стварање нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца приписивали себи. После Другог светског рата победници нису ни имали намеру да се баве настајањем једне краљевине на чијим се темељима градила нова држава. Поготово су скривена дела националаца, какав је Михајло Пупин несумњиво био. Када се томе дода и наша урођена инерција, која доноси мало доброг, онда не чуди што се и данас мало зна о Михајлу Пупину, грађанину света, Србину по рођењу и Американцу по образовању.
Пупин, у младости бунтовник – у Панчеву и Прагу побуњеник против „цареве невере” – поново је ушао у политику 1908, као педесетчетворогодишњак, изазван аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине. Оштар и директан, ступио је у жестоку полемику, бранећи част и правду на страницама „Њујорк тајмса” и других најутицајнијих листова у Америци. Гледишта аутора једног текста који је у време балканских ратова био на страни Турске назвао је без околишања „специфичном менталном болешћу без наде за излечење”. Пупин је рано схватио да његова прва дипломатска активност мора бити утицај на америчко јавно мњење, а самим тим, и на америчку политику према Балкану и на уједињење свих Јужних Словена.
Да ли су Срби разумели Михајла Пупина? Био је хваљен и поштован, али и куђен и нападан. Завист и омраза које би осетио или примио као ударац од својих сународника болеле су га више од напада политичких неистомишљеника, припадника или заступника других народа који су били у спору са Краљевином Србијом. Српску неслогу и сталне српске деобе сматрао је манама, које се морају превазићи радом, спремношћу да се данас учини оно што се мора учинити, не одлагати за сутра или прекосутра. У једном опису представљен је као „вихор у трку”.
Михајло Пупин није тражио похвале и признања – имао их је за више живота. Нису му биле потребне материјалне награде, јер је и сам био добротвор каквих је било мало у историји било ког народа. Истина и правда били су мотиви за његов национални и политички рад. Можда је зато своје активности после Великог рата свео на велико добротворно и хуманитарно деловање. Пупин је свој рад на пољу електрицитета објаснио као усаглашавање. У складу са тим, и своје политичке поступке тумачио је, такође, као усаглашавање добра у политичком и моралном смислу.
Вилсонови принципи изложени у четрнаест тачака и припремљени за Париску мировну конференцију садржали су идеју о „свету без рата у будућности”. Колико је ова племенита намера била остварива? У XX веку је на сваких осамнаест минута избијао по један оружани сукоб. Борба за демократију и људска прва у том веку очајања више пута је извитоперена, и то до неморала и бесмисла.
Пупин је још тада, пре и дубље него многи други, схватио да се судбина Јужних Словена не решава само на бојним пољима на Балкану, па ни у Европи, већ да је неопходно проширити борбу и на Америку. У први мах Америка је била неутрална. Међутим, Аустроугарска је већ на почетку развила огромну пропагандну и обавештајну делатност како би доказала да је била испровоцирана за рат.
Именовањем Пупина за почасног конзула, 1911. године, Краљевина Србије и јужнословенски народи, захваљујући његовом угледу и раду, добијају веома важно место у америчкој и светској дипломатији, готово одлучујућу реч. Краљевини Србији се веровало. То се показало и на Мировној конференцији у Паризу, 1919. године. Михајло Пупин, географским картама Јована Цвијића, које су говориле више него десет хиљада речи, тада припаја Краљевини Југославије: Банат, Македонију, Далмацију, Истру, Словенију, Међумурје, Барању… На основу Лондонског пакта, то није требало припасти Краљевини Југославије.
Пупин је двама меморандумима успео да убеди Вилсона, који је поништио Лондонски пакт, након чега је делегација Италије напустила Мировну конференцију. Дакле, захваљујући Пупину, данас Далмација припада Хрватској, а не Италији. Наши суседи су то, очигледно, заборавили, те се данас суочавамо са одлуком хрватског државног руководства да зауставе довод руске нафте Србији преко нафтовода „Јанаф”. Ово је прилика да их подсетимо на део Јадранског меморандума, захваљујући коме је тај нафтовод и припао нашим источним суседима:
„Јасно је сваком Американцу који прати ток догађаја у вези са Мировном конференцијом, да се овде показује отворена наклоност са стране неких наших савезника да наговоре америчке делегате да напусте начела које је председник Вилсон обележио у његових 14 тачака и да на тај начин жртвује наше највеће национално благо које сам горе поменуо. На пример, Италија тражи један део Далмације и Ријеку. Ако ја тачно разумем разлоге које Талијани подносе да подупру своје тражење, онда је јасно да ће наши американски делегати бити присиљени да се одрекну свију принципа обележених у четрнаест тачака Председника Вилсона ако допусте да се ове талијанске тражње испуне. Сличне изјаве вреде и за талијанске тражње у Истри, Горици и Корушкој. Италија нема бољег ослонца за све своје тражње него ли лондонски пакт из 1915. и још један аргумент који се покаткад чује, а то је ако се ове тражње не испуне, биће немогуће талијанској влади да се одржи. А Југословени напротив тврде, да лондонски уговор не вреди, јер се противи принципима Председника Вилсона и они предлажу да ово докажу плебисцитом код народа у територијама које тражи Италија.”
Захваљујући овом Србину, Вилсон је поништио Лондонски пакт. Територије су припале Краљевини Југославији, а распадом СФРЈ остале су део матичних република. Тако је, на пример, Далмација остала Хрватској, Македонија је остала цела са пола Охридског језера, Блед Словенији, Банат Србији итд.
Колики је углед уживао Пупин за живота, говори не само чињеница да су га са друге стране улице поздрављали сви угледни људи скидањем шешира, од Сименса до Ајнштајна, већ га је и сам Вилсон испоштовао обележавањем годишњице завршетка Великог рата. Вилсон је наложио да се на Белој кући завијори застава Краљевине Србије, а у саопштењу које је објављено у свим значајним америчким новинама и прочитано у црквама истакнуто је достојанство и храброст српског народа. Његова дела живе и данас, стога је срамно скрајнути их у заборав. Барем то ми, Срби, никада не смемо допустити, а другима – нека је на част.
Жељко Шајн
Политика
