Српски истраживач Виктор Сави се бави изучавањем наше писмености најранијег периода, раног средњег века – а то је X–XI век. Реч је о вишегодишњем мукотрпном ишчитавању и филолошком проучавању неких од најстаријих словенских рукописа који су неоправдано изван интересовања наше науке. Пре свега се ради о древним рукописима из манастира Свете Катарине на Синају, међу којима доминирају српски ћирилички рукописи. И у старој збирци српски рукописи су имали истакнуто место, а године 1975. пронађен је још 41 рукопис, међу којима је пет писано глагољицом, а 36 ћирилицом, од којих су 24 српски. Однедавно, у жижи интересовања Виктора Савића нашли су се, с разлогом, и глагољски рукописии његово истраживање открива да је на прагу епохалног открића – тзв. Димитријевог Псалтира списа који је можда древнији од Мирослављевог еванђеља и повеље Кулина бана.
За Димитрија Синаита се зна од тада, али наша научна јавност на то није обраћала пажњу све док Виктор Савић пре годину и по није доказао да је он писао српском редакцијом – директно анализирајући прву страницу Кијевских листића, који су одавно доступни науци, и Димитријеве записе из недавно објављеног фототипског издања Димитријевог псалтира, приређеног трудом аустријског професора Хајнца Микласа који се „нашим“ Димитријем највише бавио до сада. Читаоцима скрећемо пажњу да није исто да ли неко долази с одређеног терена, на пример српског, или пише неким, одређеним књижевним језиком, на пример српскословенским. Такође није свеједно којој од словенских култура припада неки, обично сасвим случајно идентификован, образовани човек у средњем веку.
Шта то за нас и нашу историју језика значи? И до сада су лингвисти, како наши тако и страни, претпостављали да су Срби имали и језик и писмо којима су се служили и пре Светога Саве. Али за то није било материјалних доказа, осим Мирослављевог јеванђеља из око 1185. године и Повеље Kулина бана из 1189. године. Изграђена писменост та два споменика само је упућивала на то да су Срби морали и много пре њих имати развијен језик и писмо.
Сада пред нас искрсавају рукописи за које је утврђено да су настали крајем XI и почетком XII века. Писао их је Димитрије Синаит, књижевно формиран на додиру Дукље и Травуније, српском редакцијом старословенског језика.
Радећи на снимцима тих рукописа Виктор Савић је дошао до сазнања да су писани српским књижевним језиком и писмом тога доба, што се потврђује неопозивом блискошћу с језиком сачуваних споменика насталих касније, у XII, XIII и XIV веку. Кључни споменик преко ког је аутор вршио анализу текстова јесте први лист Кијевског мисала.
После овога мораће много тога да се мења. Димитрију Синаиту се мора дати место које му припада у нашој култури. Мораће да се пишу нова поглавља у уџбеницима из историје српскога језика и културе. Од сада ће наш најстарији писац бити Димитрије Синаит, будући да је живео и стварао готово читав век пре Светога Саве. Колико је то важно за нашу културу, за нашу писменост, тек ће бити предмет истраживања пошто тек предстоје свеколика испитивања и ишчитавања Димитријевих текстова, не само лингвистичка.
Политика
