Посебну групу налаза на локалитетима винчанске културе у Србији представљају минијатурне керамичке посуде које се сматрају дечјим играчкама. Ова група налаза драгоцено је сведочанство о развијеном односу и сарадњи деце и одраслих чланова друштва у првом модерном добу.
„Већ сада имамо довољно доказа да деца уче и реплицирају све културне обрасце од веома малих ногу. Истраживањима колега из Музеја Војводине видело се да мале фигурине и посудице реплицирају праве фигурине и праве посуде великих димензија, а правили су их дечији прсти, што је јако битно јер то указује на учење кроз игру. Са антрополошке стране то учење је веома значајан елемент у схватању реплицирања културе, односно, указује да деца од најмањег узраста не уче само сет прихватљивих одредница, или миметичких јединица које чине једну културу, већ да се оне кроз понављање и репетицију заправо уче, доводе до нивоа спознаје и развоја“, наводи археолог др Мирослав Кочић, извршни менаџер пројекта „Реконструкција, ревитализација и презентација археолошког локалитета Бело брдо у Винчи“.
Поред побеђивања досаде, дечија игра у неолиту вероватно је имала практичну, али и васпитну функцију. Етноархеолошка истраживања показују да су деца током неолита била укључена у свакодневне послове, као и да је изучавање различитих заната започињало у веома раном узрасту. Родитељи су децу припремали за живот, а како је винчанско друштво живело од производње керамике, логично је било да их одмалена укључују у тај процес, уче заједништву и упознају с локалном традицијом и културом.
Дечје играчке спадају у ретке археолошке налазе који сведоче о одрастању деце у праисторији. Како су могле бити направљене од различитих трошних материјала, попут дрвета, прућа и тканина, до данас су остале сачуване само керамичке.
„Кроз то учење и игру долази до измена, крупнијих и ситнијих иновација које дају тој култури и неопходну живост. Играње културним обрасцима и комуникацијом унутар винчанске културе у којој ипак постоји један огроман простор на коме људи очигледно могу да комуницирају, где локалитети у Румунији имају скоро идентичне визуелне обрасце и обрасце живљења, а постоје такође и веома велике разлике између регионалних група, сведочи да они и даље културно могу да се разумеју“, додаје Кочић.
Играчке из неолита имитирају предмете које су користили одрасли што потврђује да је опонашање активности старијих, баш као и данас, била омиљена дечја игра.
РТС
