Дечије игре постоје откад и људско друштво, односно од када постоје деца и млади. Игра је одувек била основна физичка активност и једна је од најважнијих ствари за њихово здравље, па је кроз историју била и саставни део опште културе разних народа – Kинеза, Египћана, Асираца, Персијанаца, Атињана, Спартанаца и Римљана. Стара је заправо колико и васпитање, о чему сведоче бројни предмети пронађени археолошким ископавањима, играчке, цртежи у пећинама, цртежи на посуђу и др. Начин играња деце (и играчке) најчешће су диктирали општи друштвени услови, тако да је ова активност код разних народа третирана у зависности од нивоа културе становништва али и од економских услова. На игру се у старом веку гладало као на помоћ учењу, привикавању на прописе и ритуале, војничку обуку, оспособљавање за друштвени живот, развијање такмичарског духа, стрпљења, скромности, али као и на забаву. Ипак, сматрали су да треба направити баланс између игре и учења, како не би дошло ни до појаве ленствовања код деце али ни до отпора према учењу.
Строга средњевековна хришћанска правила нису гледала благонаклоно на овај вид разоноде. Настојало се ка укидању физичког вежбања и надметања, пошто према црквеној догми сву пажњу треба посветити души а не грешном телу. Ипак је већина обичног европског становништва, али и оног у средњевековној Србији, уз сва упозорења и забране упражњавала игре, забаве и надметања. Сцене игре су приказане на бројним сликарским делима тог времена. Велике промене настају у доба хуманизма када се поново истиче вредност телесног васпитања и игара за развој детета. Настанком грађанског сталежа мењају се и обавезе становништва и начин провођења слободног времена. Отварају се школе мачевања, по градовима постају популарне игре с лоптом, пливање, веслање, клизање итд. Уласком у модерно доба још више се побољшава однос према игри и игрању. Они се сматрају највишим ступњем дечијег развитка током ког се слободно представља лепота њихове унутрашњости. Игре треба да се реализују на чистом ваздуху и у природи. Јављају се идеје о потреби и неопходности физичког васпитања у тадашњем школству, као и покушаји увођења наставе физичког васпитања.
Током игре деца ангажују све аспекте њихове личности и развијају сва своја чула и интересовања. Они не реагују механички и по правилима већ ослобађају стваралаштво и креативност адаптирајући се увек на нове ситуације. Такође, уче да поштују правила, сарађују са другом децом и да често прихватају и непопуларну улогу. Игре се могу поделити на појединачне и колективне, игре у отвореном и затвореном простору, са реквизитима и без риквизита, игре логике и игре знања. Традиционалне игре представљају наслеђе из прошлости које се одржало у савременом добу, најчешће су настале у сеоским срединама и преносиле су се са генерације на генерацију. Најчешће су се изводиле на испаши (радној обавези најмлађих) када су деца и имала највише времена, или током празника. Реквизити за игру су углавном нађени у природи или су израђени код куће. Иако су традиционалне игре углавном универзалне у једном друштву, постоје и изразито препознатљиве игре за одређене краје државе.
Игре у Србији:
Kоларићу, панићу – Деца се држе за руке у отвореном колу док два последња детета на левом крају кола држе подигнуте спојене руке. Kоловођа са десне стране води коло према том пролазу а за њима корачају остали певајући „Kоларићу панићу, плетемо се самићу, сами себе заплићемо, само себе расплићемо“. Деца се провлаче и покушавају да се врате на почетно место, а игра се наставља док се сва деца не заплету.
Kлис – Број играча у овој игри је неограничен а игра се тако што се клис (парче дрвета) левом руком држи а десном (уз помоћ штапа) удара. Циљ је што даље отерати клис од белеге а даљина се мери машком (штапом).
Свињица – Ову игру је најбоље да игра од 3 до 6 играча на равном терену. На њему се опише круг а на средини направи „свињац“ (рупа) где се стави „свињица“ (дрво величине песнице). Остали играчи на раздаљини од два-три метра праве сличне рупе и чувају их штаповима од „свињара“. Он покушава да „свињицу“ стави у неку од рупа и тако преда улогу „свињара“.
Титрање – На равном терену се постављају четири каменчића у облику малог квадрата. Пети камен се баца у вис а за то време играч узима један камен из квадрата и дочекује бачени. Током другог круга бацања узима два, а током трећег круга сва четири камена. Ако не ухвати камен испада из игре. У другом делу игре се за време лета камена, по један камен протера кроз раније направљену капију у земљи.
Медвед и пчеле – Деца (пчеле) формирају круг у чијем се центру налази матица. Са друге стране долази медвед који покушава да уђе у круг. Пчеле га штипају и чупају како би побегао и како би заштитили матицу. Ово се више пута понавља али се смењују деца у улози матице и медведа.
Јелечкиње, барјачкиње, пробивка – Деца се за ову игру поделе у две групе. Након тога држећи се за руке формирају колону (ланац) један наспрам другог. Једна екипа бира из супарничке играча који ће се затрчати и својим телом покушати да пробије овај ланац. Ако успе, има право да одведе у своју екипу једног учесника где је ланац пробијен, ако не успе остаје у тој екипи.
Јањине – У овој игри може да учествује неограничен број деце. Задатак једног детета је да се повије тако што ће додирнути ножне прсте, док га остала деца прескачу све док га неко не успе прескочити.
Труле кобиле – За ову игру потребне су две екипе. Играчи прве забијају главе једни другима међу ноге (први је наслоњен на зид или дрво), док им играчи друге екипе наскачу на леђа из затрке. Циљ је да се поруши ред, јер у супротном они морају да буду „кобила“.– Један играч руком покрива бок, намешта отворену шаку и окреће главу. Остали играчи (најмање два) се договарају ко ће да зада ударац свом снагом. Ако појединац погоди ко је задао ударац тај долази на његово место, ако не, поново се игра.
Жмурке – Игра сакривања и тражења. Један играч је започиње тако што одбројава (до договореног броја) а за то време остала деца се сакривају. Пошто је одбројавање завршено играч их тражи, а победник је оно дете кога последњег пронађу.
Шуге – За ову игру је најбоље да има што већи број деце и што већи простор за кретање. Једно од деце се одреди да буде „шуга“ након чега трчи за свима. Оног кога првог додирне заузима његово место.
Ћорава бака – На почетку се један играч одреди да буде „ћорава бака“ а потом му се преко очију стави повез. Правило је да се не скида повез а да се пронађу остали играчи.
Између две ватре – Окупљени се за ову игру поделе у два тима а затим покушавају да бацају лопте (балонке) једни на друге. Циље је погодити лоптом супарничког играча који стоји у средини игралишта и покушати да не будеш ударени истом.
Kликери – Мале сферичне играчке које се користе у истоименој игри. Постоје се у више различитих боја и шара а најчешће су направљени од стакла. Играју се у обележеном простору у коме се налази рупа (роша). Циљ је да играч свој кликер убаци у рупу а онда њиме погоди кликер противничког играча.
Ластиш – Гумена кројачка трака неопходна је за игру ластиш. Две девојчице га затежу и на тај начин образују празан простор сличан правоугаонику, док трећа девојчица игра прескакања, затезања или повлачења двије линије ластиша.
Школице – Учесници по бетону исцртају шему кредом (углавном квадрате) или штапом ако је земљана подлога, по којој треба да се скаче на једној нози. Онај који почиње баца камен или комад дрвета у одређен квадрат до кога треба да доскакуће а да не згази линија или не изгуби равнотежа.
Црвено, бело, плаво – У игри учествује троје деце од којих свако изабере своју боју. Два детета врте конопац понављајући три боје, док га трећи прескаче. Ако погреши на његово место долази онај на чију је боју погрешио.
Вруће – хладно – У игри учествују два или више играча. Скривач треба да сакрије одређени предмет док остали покушавају да га пронађу. Речима „вруће“, „хладно“ и „млако“ скривач објашњава колико су удаљени од скривеног предмета.
Најпопуларније су свакако биле игре с лопотом које се први пут у Србији помињу 1868. године. Лопте биле су тада биле крпене или од говеђе длаке, а првобитне игре: топуз-топа, с коња на кобилу, чик чорбе, разбиграда, лопте или шукања, игне иплик и др. Са појавом лопти од гуме појављивале су се и нове игре (фудбал, одбојка) а старе полако заборављале.
Владимир Лукић – историчар
