Иако неформална, пракса везивања Абориџина у ланце, била је уобичајена.
Иако прописи о њиховом коришћењу на тај начин нису постојали, ланци за врат су се још увек користили на Абориџинима у Западној Аустралији 1958. године, после чега је ова врста казне коначно укинута.
Током претходних деценија, како кажу сведоци из Холс Kрика, затвореници – Абориџини везивани су ланцима за веранду полицијске станице.
Због чега?
Постојала је уобичајена, иако углавном неформална пракса, да полиција на коњима хвата и затвара Абориџине, укључујући жене и децу, и склања их са поља на којима су живели. Њихово присуство је наводно, угрожавало експанзију сточарске индустрије. Од 1880-их до 1940-их, стотине Абориџина су били везивани ланцима због наводне крађе стоке. Тако везани су у колонама одлазили са своје земље. Неки су ходали и до 400 км. Прстен који им је стављан око врата тежио је 2,4 кг. Они испред полицијских станица, понекада би били везани и за карику причвршћену за земљу.
Ланци за врат су обично били причвршћени катанцима. Али пре 1905. године, затвореници из Виндема су имали ланце за врат причвршћене гвозденим карикама које је било тешко уклонити. Окови су куповани од приватних произвођача из Перта, а отварали су се само, како пише у евиденцијама полиције, „чекићем и длетом док је глава затвореника била на ковачком наковњу“. Процес је могао да траје и 10 минута.
Разлог за употребу ланаца за врат био је једноставан: финансијска уштеда. Било је веома мало полиције у огромним областима Западне Аустралије – највеће полицијске јурисдикције на свету – а постојећи затвори били су руинирани и пропали, па су затвореници често и лако бежали. Полиција је због тога подржала употребу ланаца, као и утицајни сточари како би Абориџине склонили са својих поља за испашу стоке.
Мештани Kимберлија жалили су се да људи из града Перта удаљеног 3.500 км немају појма шта се код њих дешава. Међутим, од стране власти везивање око врата се сматрало „најефикаснијим и хуманим“ начином спутавања затвореника јер им је „руке остављало слободним“.
Међутим, 1905. године, извештај др Волтера Рота из краљевске комисија о стању домородаца изложила је Западну Аустралију критикама широм света због лошег третмана Абориџина. Полицијски прописи дозвољавали су ланце око глежњева док је затвореник у затвору, али прописи везани за везивање око врата нису постојали. То је била, како је рекао је Роту један владин сведок, „незванично прихваћена пракса у последњих 30 година“.
Након Ротовог извештаја, окови за врат су забрањени. Међутим, када је гнев јавности утихнуо, превладала је практичност и они су – само годину дана касније, 1906, враћени у употребу.
Али нису само Абориџини били везивани око врата. Током 1880-их, мушкарци и жене из околине града Брума такође су били поробљени, оковани и приморавани да роне за бисерним шкољкама. Током 1930-их и људи из околине Виндама за које се сумњало да болују од лепре били су везани ланцима и приморани да пешаче 500 километара како би били затворени у Бунгаруну.
У мају 1953. у станици Моола Булла, владиној станици у оквиру које се налазила и школа за абориџинску децу, једанаестогодишњи дечак је известио да је учитељ Роберт Џонсон рекао деци да су се „превише играли“ па им је ставио окове око врата. Деца су са оковима око врата сатима стајала, све док се један од очева деце није појавио, „подивљао“ и захтевао њихово уклањање. Сведок је открио да то није био изолован случај: са оковима је видео још три дечака, једног деветогодишњег, а друга два од само шест година. Џонсон је потом смењен.
Намера ове казне била је јасна: ако се понашаш лоше и и ти ћеш, као и твоји родитељи, баке и деке, завршити у ланцима.
Окови за врат су укинути крајем 1958. након националне и међународне осуде, посебно од стране свештенства и синдиката, и појаве полицијских комбија
Национална географија
