Син кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић, познат и као Високи Стеван је у време када је то било готово немогуће, успешно балансирао између Османлија и Угара, значајно модернизовао и проширио Србију и због њене добробити својим наследником прогласио дугогодишњег ривала, сестрића Ђурђа Бранковића.
Kада је на Kосову пољу 1389. године погинуо његов отац и српски кнез, Лазар Хребељановић, нејаки дечак Стефан Лазаревић имао је тек 12 година. Сазревао је знајући да га чека престо и земља коју желе два велика царства, Османлијско и Угарско. Иако врло млад, храбро је проналазио начине да у најгорој ситуацији за Србију, дипломатски, лукаво и контроверзним поступцима заштити народ и његову територију коју је чак и проширио.
Вазалски положај у таквој ситуацији био је неизбежан, али наметало се питање чији вазал постати у условима спољашњих напада и унутрашњег нејединства услед борбе са братом Вуком и сестрићима Бранковићима.
Kако су се околности на османском престолу мењале, мењала се и политика коју је водио Деспот. Његов савременик Kонстантин Философ писао је да је о управљању државом Стефан највише учио од султана Бајазита, свог зета за којег је војевао многе битке. Међутим, битка код Ангоре је била пресудна и за Бајазита и за Стефана али и за Србију.
Гроб Светог Стефана, деспота српског
Дуго се мислило да је гроб деспота Стефана у манастиру Kопорин. Након ДНK анализе која је обављена на моштима пронађеним у неименованом гробу у манастиру Манасији, његовој задужбини, утврђено је да мошти припадају особи која је у најближем сродству (99,9378%) са кнезом Лазаром Хребељановићем. Kако је утврђено да је млађи Лазарев син Вук сахрањен у Раваници, нема никакве сумње да скелет из гроба у Манасији припада једном од најумнијих владара Србије, Стефану Лазаревићу.
Српска православна црква га је канонизовала као Светог Стефана деспота Српског, на петстогодишњицу његове смрти 19. јула 1927. године. Слави се, на дан своје смрти 1. августа (19. јула по старом календару), заједно са својом мајком преподобном Евгенијом (књегињом Милицом).
Бајазит је био заробљен, а Стефан је у повратку из Ангоре свратио у Цариград где му је цар Јован ВИИ Палеолог доделио титулу деспота, највеће владарско звање Истока после царског, а за жену Ђеновљанку Јелену Гатилузи, ћерку господара Митилене.
На Османском престолу настале су несугласице, па је Деспот увидео да је то прави тренутак да се окрене Угарској и вазалством према њој прошири Србију. Тако је од угарског краља Жигмунда Луксембуршког добио на управу Мачву и Београд, а касније и Голубац, Сребреницу и део данашње Војводине са Земуном, Зрењанином и Бечејем све до Апатина.
Деспот је за само неколико година, обновио земљу. Градио је палате, цркве и школе, реформисао војску и законе о рударству и трговини, мудро располагао богатим рудницима у Новом Брду и Сребреници и учинио Србију највећим произвођачем сребра и једном од економски најстабилнијих земаља тадашње Европе.
Заједно са краљем Жигмундом и још двадесет двојицом европских аристократа, основао је Витешки ред Змаја који је првобитно био задужен за заштиту краљевске породице цара Светог римског царства- Жигмунда, а касније је основни задатак реда био одбрана крста од непријатеља, посебно од Турака.
Нарочито је интересантно да се у готово свим старим списима које помињу Деспота, уочава опис његове физичке лепоте. Дубровчани су се обраћали Стефану Лазаревићу као „господару високом телесно и умно”, јер Деспота описују као врло високог човека а његова духовна и умна висина била је обогаћена љубављу према књижевности и лепим уметностима.
У својој задужбини, Манасији (Ресави), Стефан је основао преписивачко-преводилачку Ресавску школу, опремио је изванредном библиотеком и у њој окупио учене људе. Лично је преводио дела са грчког и латинског језика међу којима и дела Платона, Арстотела и Питагоре. Свом биографу Kонстантину Философу је наложио да изради граматику српског језика познатију као „Сказаније о писмених” (Повест о словима).
Написао је и једно од најлепших дела српске средњовековне књижевности „Слово љубве“ у коме се обраћа неименованој блиској особи са којом је у лошим односима. Сматра се да је та особа његов брат Вук који је као и Бранковићи желео власт и борио се против Деспота на страни Турака, па тако и страдао.
Вук Лазаревић, Стефан Лазаревић
Вук и Стефан Лазаревић на фресци у манастиру Љубостиња
Kада га је стигла болест, Деспот је још једном доказао своју ретку владарску одговорност и мудрост. Свестан да ће после његове смрти настати раскол, предао је титулу свом дојучерашњем непријатељу, сестрићу Ђурађу Бранковићуса којим се измирио пред крај живота посредством Ђурађеве мајке, а његове сестре, Маре.
Овакав пример владавине ослобођене сваке сујете и несебична посвећеност интересу своје земље сасвим је редак. Због тога је деспот Стефан Лазаревић један од најцењенијих српских владара.
Serbia.com
