Тек сада могу да га се сетим
после толико тужних година и дана.
Чело му је сијало као да су му мисли пламене,
дланови су мирисали на лист дува
ходао је подигнутог десног рамена.
Зашто је имао нешто детињасто у осмеху?
Што је увек журио као да је зима
и као да иде под којим притиском?
Зашто му је раме било горе
као крило херувима?
Можда је крај божанског неког сапутника
нашао, и хтео да се уздигне до свог стаса;
можда је зато падала светлост из његовог карактера
и топлину у његовом гласу.
Ал мрак сад мало у животу мрак
његов глас и осмех и чело пуно сјаја,
само у сну, кад смо опет срећни и млади
и душом сама,
Јасно памтим његове речи, његовог хода и његовог загрљаја
У сну се осећам само живом,
кад прође поноћ и близу је зоре,
као на неком невиђеном мору
са неким кога не познајем, говори тихо.
У сну видим само његов лик као некад
док смо живели заједно на овим просторима,
а ја га видим као да опет негде жури
и као да његове очи знају нешто што ја не знам.
