И даље се пише и разговара о Чернобиљу. И то више него икада пре.
Ма у којој држави да живи, земљи са нуклеарном индустријом или попут наше, држави без нуклеарних ризика, гледалац планетарне хит серије “Чернобиљ” мреже ХБО, која је емитована током маја 2019. године, могао се упитати да ли серију прате и запослени у нуклеаркама и заговорници ове “еколошки чисте” енергије (изузимајући хаварије, она то заиста јесте – нуклеарне електарне не емитују ЦО2). Како год, серију коју је написао амерички аутор Крејг Мазин дословно су гледали милиони људи широм планете, а како ствари стоје, “Чернобиљ” постаје један од најгледанијих телевизијских програма свих времена.
ХБО серија је популарнија и од култне “Игре престола” и тренутно на мрежи ИМДБ има оцену 9,7 што је највећа оцена коју је икада један програм имао. Филмска и телевизијска критика је оцењују највишим оценама, а емитовање је пратила и лавина медијских прилога, чланака, есеја и анализа, међу којима је и много негативних реакција, посебно из Русије.
Утицај једног играног програма тешко је сагледати, али чини се да, уз сву иронију, прича о катастрофи која се догодила 26. априла 1986. на територији некадашњег Совјетског Савеза, у данашњој Укранији, више неће бити сасвим иста. Бројне анализе сведоче како стотине хиљада људи, посебно на Западу, након гледања “Чернобиља” почињу да се интересују где су им најближе нуклеарке и шта је уопште нуклеарна енергија.
Однос медија према Чернобиљу је такође измењен – све до ове године, Чернобиљ је добијао извесну пажњу искључиво на годишњицу, након чега се поново спуштала завеса на тешка сећања, мрачне одговоре и још мрачнија питања. Дневна штампа се сада бави несрећом из 1986. године као да се догодила прошлог месеца. Уосталом, ни “Наука кроз приче” није остала имуна – аутор ове приче написао је петнаестак чланака о Чернобиљу, али ово је први који је објављен мимо годишњице катастрофе.
*
“Која је цена лажи?”, сажима поруку овог програма његов главни протагониста, начињен према лику руског нуклеарног физичара Валерија Легасова (1936-1988), заменика института Курчатов и шефа комисије која је истраживала катастрофу. Легасовљево завештање – истина због које је трпео притиске и због које је извршио самоубиство – доспела је до најширег аудиторијума путем крајње неочекиваног медија: игране ТВ серије једне кабловске мреже.
Упркос критикама за разне хронолошке омашке, драматизацију и непрецизности (мада их, заправо, у овом програму има далеко мање него у просечном историјском филму), оптужби о пристраности и најава да ће Русија снимати нову верзију са ЦИА агентом, али и сасвим супротно – оценама да је претерано фокусирана на кривицу појединаца, а не система (чије је сурово лице описано у делу белоруске нобеловке Светлане Алексијевич “Чернобиљска молитва”), аутори ХБО серије су ипак постигли циљ који је делио и Легасов – представили су свету демоне Чернобиља.
Наиме, Чернобиљ није историја – он ће увек бити делимично жив колико и нуклеарни процеси у хаварисаном, сада у бетон заливеном реактору број 4. Уосталом, радиоактивни цезијум и друге супстанце које су, након пуцања оклопа, исцуреле из реактора (што је уз извесна одступања и појачане визуалне ефекте приказано у завршници прве епизоде) још увек се у траговима могу уловити у атмосфери планете.
Последице Чернобиља неће потпуно нестати хиљадама година, нарочито на локалу, али оне, кад је истина о Чернобиљу доступна, могу бити и позитивне – опрез, додатне сигурносне и контролне мере у свим нуклеаркама на свету засноване су на познавању негативних искустава Чернобиља, што укључује и мане људског карактера. Уосталом, Србија (бар за сада) нема нуклеарке управо због ове хаварије. Важећи мораторијум на изградњу је изгласан 1989. под утицајем Чернобиља, мада је СФРЈ након изградње Кршког била планирала изградњу већег броја нуклеарних реактора.
*
Нуклеарна електрана у Чернобиљу имала је четири реактора типа РБМК-1000, а у време инцидента су грађена и два нова, реактори 5 и 6. Сваки од њих је био 1 ГW снаге на прагу. Дан пре инцидента, директор електране је наредио тестирања реактора 4, а оператери су покушали да измере брзине турбине при његовом заустављању. У серији лоших одлука, овај заправо рутински тест измиче контроли – у апокалиптичном следу догађаја реактор постаје нестабилан. У 01.23 после поноћи догађа се инцидент.
Судећи по обимним архивама, које нису све могле бити искоришене у ТВ серији, сутрадан – у девет сати ујутру 26. априла – Валентина Шавченко, председавајућа Председништва Врховне раде Украјине, разговара телефоном са Василијем Дурдињецом, министром унутрашњих послова. Био је сунчан априлски дан у Кијеву. Шавченко је позвала министра телефоном и током јутарњег брифинга разговарала са њим о текућим питањима.
Како ће касније испричати у једном новинском интервјуу, министар је на самом крају разговора поменуо да се током ноћи догодила мања несрећа у нуклеарној електрани Чернобиљ. “Како су људи?”, упитала је, а министар јој је наводно описао безазлену јутарњу атмосферу у граду Припјату. “Неки су на венчању. Други раде у башти, а трећи пецају на реци Припјат”, изговорио је.
Са око 50.000 становника, истоимени град на реци Припјат налазио се непосредно уз нуклеарну електрану, 120 километара северно од Кијева и седам километара од границе са Белорусијом. Како сведоче интервјуисани житељи Припјата и околине, док је Шавченкова разговарала са министром, јутро је за већину мештана заиста изгледало безбрижно, укључујући и људе који су претходне ноћи са моста посматрали пожар у електрани.
Нажалост, сви они су били у смртној опасности, али и многи други. Према подацима Међународне агенције за нуклеарну енергију (ИАЕА), око 6,6 милиона људи било је након хаварије изложено радијацији, а сматра се да је више од 9000 људи преминуло од рака. Но, становништво које живи у близини ове области чак и данас је угрожено.
Детаљни подаци приказани у одјавној шпици финалне, пете епизоде, мада са дужном пажњом указују на размере и последице трагедије, не помињу да данас више од пет милиона људи живи у подручјима која су још увек делимично контаминирана. Радиоактивно загађење опасно по здравље простире се на 310 квадратних километара у Русији, на 640 квадратних километара у Украјини и чак на 3000 квадратних километара у Белорусији, на коју је заправо пало више од 60 одсто опасних материја.
*
Мада је организован у импровизованом суду, у згради некадашњег Дома културе, како је и приказано у серији, судски процес кривцима за хаварију, из јула 1987. године, изазвао је светску пажњу. Амерички лист “Њујорк тајмс” од 27. јула исте године објављује причу са суђења у северној Украјини, преносећи чак и речи судије који је окривљенима замерио небригу, нерад и општу лошу атмосферу у електрани, јер је утврђено да су радници пили и играли карте током смене.
Главни окривљени, приказани у серији, главни инжењер електране Николај Фомин, његов заменик Анатолиј Дјатлов и директор нуклеарне електране Виктор Брјуканов прошли су кроз, рекло би се, још драматичнији пут спознаје од оног виђеног у серији и готово су халуцинирали током процеса, да би након три недеље суђења били осуђени на десет година принудног рада. Уз њих тројицу, осуђени су на мање казне шеф смене Борис Рогошкин, старији инжењер Јуриј Лаушкин и шеф реактора Александар Коваленко.
Совјетски Савез, док је истовремено покренуо чак 600.000 људи у процесу обнове и санације, армије добровољаца познатих касније као ликвидатори, до самог краја ће инсистирати на људској грешци и кривици осуђених појединаца. Потоње истраге указаће управо на оно о чему говори Легасов – да сам дизајн РМБК реактора није био довољно безбедан, а да, сасвим попут графитних шипки у реактору, званична реакција неће умањити последице несреће него ће, како је Горбачов касније рекао, чак срушити цео Совјетски Савез.
*
Данас се на подручју уз сам Чернобиљ, у пречнику од око 30 километара од електране, налази такозвана Забрањена зона, област у којој је сваки дужи боравак опасан по живот. Зона има специјални административни статус, ограђена је бодљикавом жицом, знацима упозорења и контролним пунктовима. Око 800 чувара надзире ограду, а унутар Зоне се налази више од 30 гробаља радиоактивног отпада.
Природна пространства су већ значајно изменила свој лик. Без човека, животиње су освојиле подручје које је из године у годину све богатије вегетацијом. Када не би било разних генетских девијација, дивљина би деловала недирнуто. У најужем обручу, налазила се посебно опасна, језива “црвена шума”. Мртва и тиха борова шума, која се простирала на четири квадратна километра око електране, после хаварије је добила тамносмеђу боју и угинула, постајући изузетно радиоактиван споменик трагедије у Зони.
Зона није празна. У њу и даље улазе ликвидатори какви су приказани и у серији, техничари и инжењери који раде на чишћењу радиоактивног отпада – смештени у близини Зоне, данас на овом опасном послу раде у двонедељним сменама. Поред техничког особља, уз одговарајућу заштиту, област све чешће разгледају “нуклеарни туристи” и новинари који углавном сведоче да је у Зони заробљено време из комунистичке епохе. Фотографија приказује призор дечјих заштитних маски које су остављене у учионици напуштене школе у Припјату.
С.Б.
Извор: Наука кроз приче
