Један од најважнијих владара у историји Срба свакако је био Свети краљ Милутин Немањић.
Краљ Милутин је од Србије први направио истинску светску силу. Српска економија је под краљем Милутином највише порасла. Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу и ослобођени су српски етнички крајеви на линији Охрид—Прилеп—Штип, а такође и читава данашња северна Албанија, док је на северу ослобођено Браничево, Мачва и Срем. Краљ Милутин је све то успео поразивши војно и дипломатски Ромеје, Угаре и чак Монголе. Први је за престоницу Србије изабрао Скопље. Не треба заборавити његову градитељску делатност, почев од најбогатијег највећег и најзначајнијег српског средњевековног града Новог Брда у косовском Поморављу, Скопља и највећи број велелепних задужбина манастира и храмова широм Србије и православног света изграђених чувеним Вардарским стилом, ког је он установио. Био је толико моћан владар да су му сви околни владари, краљеви и цареви нудили ћерке за политички брак само из страха да им моћна Милутинова српска војска не заузме огромне територије, па и саму државу. Био је довољно мудар да зна да уколико проширите државу изван свог економског и војног домета, таква проширења неће моћи дуго да опстану.
И ту долазимо до две највеће заблуде о нашем светом краљу.
1. НАУЧНО ЈЕ ДОКАЗАНО ДА СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН НИЈЕ ИМАО ОДНОСЕ СА СВОЈОМ МАЛОЛЕТНОМ СУПРУГОМ И НИКАКО НИЈЕ МОГАО ДА БУДЕ „ПЕДОФИЛ“ ЗАТО ШТО ЈЕ СТУПИО У БРАК СА РОМЕЈСКОМ ПРИНЦЕЗОМ СИМОНИДОМ
Након што је 1280-тих успешно ослободио Повардарје и отпочео експанзију на грчке делове Македоније, па затим ослободио Драч и потукао чувеног ромејског војсковођу Михаила Главаса Тархониота, српски краљ Стефан Урош II Милутин (1282-1321) постао највећа претња Ромејском царству.
Стога је и сам поражени војсковођа Михаило Тархониот, свестан српског војног преимућства, предложио ромејском цару Андронику II Палеологу (1282-1328) да је једини начин на који могу Срби да се зауставе склапање династичког брака као залога за мир.
И тако пошто није имао женске деце осим једне малолетне ћерке, ромејски цар Андроник II бива принуђен да зарад отклањања опасности од српске војске, упути у Србију своју петогодишњу јединицу названу по Светом Апостолу Симону Петру (Симониду) како би постала пета супруга српског краља Милутина.
Сви Милутинови претходни бракови су били више него неуспешни и његове супруге су се или разводиле или одлазиле из Србије или политичка сврха брачне везе је престала да постоји. Уопште су његови бракови и породични односи најконтроверзније стране његове личности.
И пошто није било неудатих чланова ромејске владајуће династије Палеолог, цар Андроник II 1299. године нуди српском краљу руку своје једине малолетне кћери, као једини вид гаранције мира и пријатељства између Ромејског царства и Краљевине Србије.
Ни Ромеји, а ни Срби иначе, нису били присталице и нису одобравили рану удају ромејске принцезе посебно због разлике у годинама која је износила нешто више од 40 година, а и због политичких импликација јер је српска властела захтевала даљу експанзију на југ.
У средњем веку, граница заснивања потпуних брачних односа за женску децу изван владарских кругова је била 12-13 година.
Међутим, у погледу политичких бракова и у владарским круговима, ово правило се није примењивало управо због изузетне политичке важности таквих бракова. Зато су и ромејска и српска страна дале сагласност, у складу са учењем Православне цркве, да ће Симонида у Србији бити само одгајана до сазревања за брачне односе.
Такође се може срести податак хроничара Нићифора Григоре да српска краљица Симонида није могла да има децу зато што је Милутин прерано ушао у полне односе са њом, те су зато код ње наступиле повреде материце.
Међутим, најновија научна истраживања у тиму ког су предводила два највећа аустријска византолога су показали да тај податак не може физички бити тачан, јер би повреде које помиње Григора, у средњем веку биле ван сваке сумње смртоносне.
Наиме, председник аустријске академије наука Херберт Хунгер и његов колега византолог Ото Крестен доказали су да краљ Милутин и краљица Симонида нису физички могли да заснују полне односе о којима спекулише Григора јер би они са таквим повредама у условима средњег века донеле сигурну смрт повређеној особи.
Треба такође разумети и да је краљ Милутин био изразито побожан човек који је итекако добро знао моралне норме православне Цркве чији је најприврженији члан и најиздашнији ктитор био. Тешко је и замислити да је он могао све то да одбаци и да се понаша онако како га злонамерници оптужују.
Такође, сама чињеница да је краљ Милутин светац и то чудотворац који у Бугарској свакодневно исцељује хиљаде Бугара који се миропомажу на његовом кивоту у Цркви Свете Недеље у Софији, говори довољно о његовом животу и на који начин треба тумачити његове бракове и његов живот.
2. ЧУДОТВОРНЕ МОШТИ КРАЉА МИЛУТИНА НАЛАЗЕ СЕ У СОФИЈИ, БУГАРСКА ЗАТО ШТО СУ НА ТАЈ НАЧИН СКЛОЊЕНЕ ОД ТУРСКОГ УНИШТЕЊА И ЗАТО ШТО ЈЕ ОКОЛИНА СОФИЈЕ НЕКАДА БИЛА НА ТЕРИТОРИЈИ СПЦ ТЈ. ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
Као што знате, српски краљ Милутин (1282-1321) преминуо је 29. октобра 1321. године у свом летњем дворцу у Неродимљу, на Косову и то само недељу дана након завршетка његове задужбине манастира Грачанице.
Краљ Милутин је сахрањен у својој гробној Цркви Светог Стефана у његовој велелепној задужбини манастиру Бањска код Косовске Митровице, коју је изградио у ту сврху. Бањска је пре турског рушења и пустошења, за већину савременика, била најлепши српски манастир икада саграђен у Србији.
И одмах након сахране у Бањској, на гробу краља Милутина почела су да се дешавају многобројна чудесна исцелења, тако да је Српска Православна Црква канонизовала Светог краља Милутина већ 1324. године.
Пред сам Косовски бој 1389. године, због опасности од турске похаре, његово тело је пребачено из Бањске у Трепчу и било је у Трпчи све до 1460. године.
Разлог због ког тело Светог краља Милутина није могло да се врати назад у манастир Бањску су биле турске похаре, као и велики пожар који је захватио овај манастир. Уз то, по наредби султана манастир Бањска је у 16. веку потпуно разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства, као и пркосни Срби који су се борили за ослобођење.
У време велике османске најезде на Србију 1460. године предвођене султаном Мехмедом II „освајачем“, тело Светог краља Милутина пренето је иза леђа османске најезде у околину Средца (данашње Софије), зато што се та област, у то време, налазила у оквиру канонске територије Српске Православне Цркве.
У неком тренутку мошти су пренете цркву Свете Недеље, која се по Милутиновим моштима још назива и црква Светог краља. Мошти светог краља су пренели у Софију српски калуђери Јоаникије, Спиридон и Јоаким.
У међувремену, нетрулежне свете мошти нашег краља постале су извор многих чудеса и благослов кроз векове за православне Бугаре. Народ у огромном броју свакодневно обилази цркву Свете Недеље у центру Софије, која по посећености подсећа више на манастир Острог код нас, него на једну градску Цркву.
Заједно са завршетком обнове манастира Бањска, почели су разговори између српске и бугарске Цркве о повратку макар дела моштију Светог краља Милутина у његову гробну Цркву и обновљени манастир Бањску.
Чудотворне мошти нашег Светог краља Милутина свакодневно можете обићи у Софији, у Цркви Свете Недеље, у најстрожем центру града. Бугарски главни град није далеко, аутопут је изграђен до саме границе са Бугарском и нема лепшег повода за излет, него да обиђете Софију и поклоните се моштима нашег Светог краља.
Извор: ФБ страница Историја Срба
