Да ли је ЗВОЦАЊЕ позитивна или искључиво негативна околност?

Иако се звоцање углавном приписује женама, оно није искључиво женска особина, јер постоје и мушкарци који и те како умеју да звоцају. Ипак, узећемо за пример ситуацију у којој жена звоца мужу око неке мале ствари која треба да се уради у кући, а која је „мушки посао”. Типично је да жена, сматрајући да је њен супруг дужан да уради „мушки посао”, обавести мужа да је приметила како би нешто требало поправити. Муж то прима к знању, али се не покреће то да уради. Жена полази од претпоставке да тренутно није расположен то да уради, тако да га оставља на миру. Дани пролазе, а муж никако да нађе „расположење” за дату поправку, ништа не чини. Тада жена закључи да је муж заборавио, па га још једном подсећа шта треба да се уради. У описаном развоју догађаја још нема звоцања, али се припрема сцена за њега.

Како је прошло још неколико дана или недеља, а муж није обавио посао, жена његову пасивност почиње да доживљава лично, тумачећи да њему није важно оно што је она од њега тражила или што га је замолила. Заправо је увређена јер се осећа непоштованом. Сматра да није у реду да се она осећа лоше, а да муж ужива или да му је свеједно. И зато почиње са звоцањем, љутито га подсећајући када му је рекла први пут, колико времена је прошло од тога и слично. Ако се он ни тада не покрене на акцију, она понавља звоцање у различитим временима, све док он коначно не уради то што је требало или док она не позове мајстора да уради оно што муж, иако је најавио да ће да уради, није урадио.

Од „боцкања” до свађе

Звоцање је покушај да се друга особа натера да промени понашање. Суштина је у томе да онај који звоца покушава да код другог изазове осећање непријатности, по могућности осећање кривице, како би се овај покренуо на акцију. Пасивна особа звоцање доживљава као гњаважу, досађивање и узнемиравање.

Звоцање можемо сматрати бенигним боцкањем друге особе којим се подстиче да уради оно што треба, све док у њему није изражено непоштовање пасивне особе. Међутим, када особа која звоца почне с омаловажавањем, етикетирањем, означавањем другог као неодговорног, неспособног, лењог и слично, тада то више није захтев за променом понашања, него је напад на личност, то јест дисквалификација друге особе. На овако изражен презир, који је негација љубавног, па и пријатељског односа, други се може одазвати сличним понашањем, тако да почетно звоцање може прерасти у велику свађу.

Корене звоцања налазимо у детињству, у односу родитеља и детета. Сваки пут када родитељ треба да много пута понови детету шта оно треба да уради, то добија форму звоцања. Родитељ који мора да понови детету десетак пута неки захтев, заправо му звоца, и тако се између њих ствара комуникацијски образац према којем дете очекује да му се нека ствар понови много пута, да би се покренуло и урадило оно што се од њега захтева. На овај начин се дете учи неодговорности, то јест одбијању да одговори на захтев родитеља.

Две опомене су довољне

Колико пута треба поновити захтев детету да уради оно што треба да уради, а према чему има отпор? Очекивање да дете одмах учини оно што родитељ очекује, по систему „Ја оком, ти скоком”, углавном је претерано. На тај начин се углавном понашају престрашена деца која од родитеља очекују брзу казну. Већина стручњака се слаже да су две опомене сасвим довољне. Након друге опомене родитељ треба да приђе детету, да га ухвати за руку и да га „покрене” да учини оно што треба да уради. Тако спречава циклус звоцања и одуговлачења, а дете учи да задатак обави у разумном року.

Некада и дете користи звоцање како би „натерало” родитеља да попусти: кад му је одбијена нека жеља наваљује на родитеља и бесконачно пута га моли у стилу „Мамице, могу ли, могу ли, могу ли…”. Родитељ који попусти детету које се овако понаша краткорочно се ослободио дететовог „притиска”, али је истовремено поткрепио дете да и идући пут примени своју успешну стратегију досађивања.

Родитељско звоцање тинејџери доживљавају као „смарање” и обично јасно изражавају свој протест против њега. Уместо да се родитељ „бори” с тинејџером око сваке мале ствари коју би овај требало да учини, најбоље је направити „уговор с тинејџером” у којем се јасно дефинишу дужности, одговорности и привилегије, као и санкције, како би тинејџер прихватио своју одговорност.